Svake noći, mala devojčica sklupča se na istoj klupi sa svojim medom – bez jastuka, bez ćebeta, samo na hladnom noćnom vazduhuČarls D. Vitmor, direktor jedne od najvećih korporacija u Njujorku, retko je hodao kući. Ali te večeri, umesto luksuzne limuzine, odabrao je mir Central Parka.
Negde između senki stabala i svetla uličnih lampi, ugledao je nešto što mu je zaustavilo korak.Na klupi je ležala devojčica, stisnuta uz pohabanog plišanog medu. Njena jaknica bila je pretanka za hladnu noć. Pored nje – samo ranac i zgužvana kesica muslija.
Prišao je polako. „Hej… da li si dobro?“ pitao je nežno.Devojčica nije otvorila oči, ali šapnula je: „Ako ti smetam, mogu da se pomerim.“„Ne, ovo je tvoja klupa,“ odgovorio je tiho. „Kako se zoveš?“„Emili,“ rekla je.
Dok je pričala, Čarls je osećao kako mu se grlo steže. Mogao je da ode, da pozove službe, da ubaci novac u ruke i nastavi dalje. Ali nije. Seo je pored nje.„Zašto si ovde, Emili? Gde ti je porodica?“
Devojčica je ćutala nekoliko sekundi. Zatim, skoro nečujno, rekla: „Nestali su.“Čarls je osetio da se nešto u njemu lomi. Hteo je da zna više, ali bojao se odgovora. Ipak je upitao: „Šta to znači – nestali?“
Emili je polako okrenula glavu prema njemu, suze su joj sijale na trepavicama. „Mama je… zaspala i više se nije probudila. Tata je otišao pre nego što sam napunila šest. Tetka… rekla je da sam previše tereta.“
Čarls je ostao bez daha. Pogledao je mršave prste deteta koje je grlilo medu kao poslednju sigurnost u životu.„Koliko dugo si na ovoj klupi?“ pitao je tiho.Devojčica je slegnula ramenima. „Dugo. Ovde je tiho. Klupa ne viče na mene.“
Čarls je pogledao u tamno nebo. Osećao je da u tom trenutku ima izbor – da bude kao svi koji su prolazili i okretali glavu… ili da uradi nešto što će promeniti nečiji život.Polako je izdahnuo, a onda izgovorio rečenicu koja je sve promenila:„Emili, hoćeš li poći sa mnom na toplo večeras?“
„Samo ako mogu da povedem i Buttonsa,“ prošaputala je i podigla medu kao da traži odobrenje.Čarls se nasmešio prvi put te večeri. „Naravno da možeš.“U tom trenutku znao je da je doneo odluku – ne samo za to veče, već za ceo svoj život.
Odveo ju je u obližnji kafić koji je još radio. Naručio je supu od paradajza, topli sendvič i kakao sa penastim mlekom.Emili je jela polako, gotovo svečano, kao da svaka kašika znači mnogo više od hrane.„Imaš li gde da ideš po danu?“ upitao je.
„Biblioteka,“ rekla je tiho. „Tamo je toplo. Nekad me puste da čitam slikovnice ceo dan.“Čarls je klimnuo. „Dobro. Od sutra nećeš morati više da tražiš klupu za spavanje.“
Te noći, posle mnogo telefonskih poziva, Emili je spavala u njegovoj kući – u sobi koju je njegova pokojna žena jednom želela da pretvori u dečju.Čarls je stajao na vratima i gledao je kako spava. Njene male šake i dalje su grlile medu, ali disanje joj je bilo mirno.
Prvi put posle pet godina, kuća mu nije delovala prazno.Sutradan, angažovao je privatnu negovateljicu i advokata. „Želim da počnem proces starateljstva,“ rekao je odlučno.
Dokumenti su pripremljeni u rekordnom roku. Emili je dobila novu odeću, torbu za školu i ključeve od sobe koju je sada mogla da zove svojom.Svakog dana je postajala sve nasmejanija, a svaki njen osmeh grejao je Čarlsa više nego bilo koji ugovor ili uspeh u karijeri.
Mesec dana kasnije, stajali su zajedno u sudnici kada je sudija izgovorio presudu: Čarls je postao njen zvanični staratelj.„Imam novu porodicu,“ šapnula je i stegla ga za ruku.Čarls je progutao knedlu i odgovorio: „I ja, Emili. I ja.“
Leave a Reply