Venčanje je proteklo savršeno. Sala boje snega bila je ispunjena mirisom svežeg cveća, tihom muzikom i smehom gostiju. Mlada je sijala kao da svetli iznutra, a mladoženja ju je posmatrao kao da ceo svet van nje ne postoji. Sve je išlo po planu — govori, nazdravljanja, osmesi, zagrljaji.
I iznenada, na ulazu se začuo šum. Vrata su se otvorila i na pragu je stajao muškarac u istrošenoj odeći. Njegovo lice je bilo umorno, a oči duboke, kao da odražavaju godine samoće. Izgledao je neuredno, odeća mu je visila labavo, a cipele bile izlizane.
Gosti su zaledili. Neko je tiho šapnuo susedu:
— Odakle se on ovde pojavio?
Žena za najbližim stolom je nakrivila nos u nezadovoljstvu.
— Verovatno greška.
Muškarac je napravio korak napred, ne obraćajući pažnju na poglede. U njegovom hodu nije bilo straha — samo mir i odlučnost. Prišao je muzičarima i tiho zamolio za mikrofon. Niko nije razumeo šta se dešava. Konobari su stali, deca prestala da se smeju. U sali je nastala potpuna tišina.
Hrapavim glasom muškarac je rekao:
— Nisam došao ovde zbog hrane niti zbog novca. Došao sam da kažem hvala.
Te reči su visile u vazduhu kao jeka od koje su se činilo da drhte zidovi. Mladoženja je naborao obrve, a mlada je pažljivo ustala sa svog mesta i zagledala se u lice neznanca.
Muškarac je duboko udahnuo i nastavio:
— Nekada sam živeo na ulici. Nikome potreban, gladan, umoran. Ljudi su prolazili pored mene kao da ne postojim. Sve dok se jedne večeri neko nije zaustavio. To je bila ona.
Pogledao je pravo u mladu.
— Donela mi je hranu, dala mi vodu, a što je najvažnije — razgovarala je sa mnom. Samo razgovarala, kao sa čovekom, a ne sa senkom. Tog dana sam mislio da više ne želim da živim. Ali njene reči… one su me podigle. Rekla je: „Čak i kada sve izgleda izgubljeno, čovek i dalje može izabrati ko će biti sutra.” Zapamtio sam to. Od tada sam počeo iznova.
U sali se niko nije pomerao. Na licima gostiju
Te reči su visile u vazduhu kao jeka od koje su se činilo da drhte zidovi. Mladoženja je naborao obrve, a mlada je pažljivo ustala sa svog mesta i zagledala se u lice neznanca.
Muškarac je duboko udahnuo i nastavio:
— Nekada sam živeo na ulici. Nikome potreban, gladan, umoran. Ljudi su prolazili pored mene kao da ne postojim. Sve dok se jedne večeri neko nije zaustavio. To je bila ona.
Pogledao je pravo u mladu.
— Donela mi je hranu, dala mi vodu, a što je najvažnije — razgovarala je sa mnom. Samo razgovarala, kao sa čovekom, a ne sa senkom. Tog dana sam mislio da više ne želim da živim. Ali njene reči… one su me podigle. Rekla je: „Čak i kada sve izgleda izgubljeno, čovek i dalje može izabrati ko će biti sutra.” Zapamtio sam to. Od tada sam počeo iznova.
— Danas je vidim srećnu — rekao je muškarac — i želim da se obratim tebi — pogledao je mladoženju. — Čuvaj ovu ženu. Ona ume da vidi dušu tamo gde drugi vide samo izgled. Ne zaboravi da snaga čoveka leži u dobroti.
Vratio je mikrofon i povukao se korak unazad. Nekoliko sekundi u sali je vladala jeka tišina, a onda je neko tiho počeo da aplaudira. Iza njega još jedan, pa još jedan. Ubrzo je cela sala stajala i aplaudirala.
Mlada je prišla muškarcu i zagrlila ga. Bio je to kratak, ali iskren zagrljaj, u kojem je bilo sve: zahvalnost i sećanje.
Kasnije su gosti još dugo pričali o tom trenutku. Neko je rekao da je prvi put posle dugo vremena osetio koliko je važno ne prolaziti pored tuđe patnje. Neko drugi je jednostavno ćutao.
A mlada, kasnije te večeri, kada je svečanstvo završilo, tiho je rekla mužu:
— Znaš, ponekad jedna dobra reč može promeniti nečiji život. Jednostavno nisam mislila da ću ikada čuti kako mi se vraća kao odjek.
videlo se iznenađenje koje je polako ustupalo mesto dubokom poštovanju. Mladoženja je spustio pogled, a mlada je stajala, ne mogavši da zaustavi suze.
Leave a Reply