Bilo je to vreme kada se zemlja orala snagom, a ne naftom. U selu Kamenica, deda Radoje važio je za najboljeg oruča. Ali, njegova snaga nisu bile njegove ruke, već njegova dva vola – Garonja i Sivonja. Bili su to gorostasi, dlake sjajne kao svila, sa rogovima u obliku lire. Radoje ih je odgajio od teleta. Pričao je s njima kao s ljudima, a oni su ga razumeli bolje nego pola sela. Kad Radoje kaže “tiho”, oni stanu kao ukopani. Kad kaže “zapni”, oni povuku i planinu ako treba.
Međutim, došla su teška vremena. Radojev sin jedinac, Milan, upisao je velike škole u Beogradu. Trebalo je platiti stan, knjige, hranu. Letina je izdala, a ušteđevina se istopila. Pismo iz grada je stiglo u ponedeljak: “Oče, ako ne pošalješ novac do petka, izbaciće me sa fakulteta i iz doma. Vraćam se u selo da čuvam ovce.”
Radoje je to pismo čitao tri puta. Te noći nije spavao. Sedeo je u štali, na tronošcu, dok su Garonja i Sivonja preživali i toplo disali u mraku. Radoje je plakao. Znao je da ima samo jedan izlaz. Da bi sin postao gospodin, otac mora da proda svoje “desne ruke”. “Ne zamerite, braćo moja,” šaputao je volovima, gladeći ih po vratu. “Nije meni do para, nego do deteta. Moram.”
U svanuće, na pijačni dan, Radoje je ustao pre sunca. Očetkao je volove kao nikad do tad. Upio im je rogove mašću da se sijaju. Stavio im je nove kićanke. Nije hteo da ih proda kao stoku, već kao gospodu. Krenuli su ka varoši. Radoje nije išao iza njih sa prutom, nego ispred njih, pognute glave. Volovi su ga pratili u stopu, bez kanapa, kao verni psi. Osećali su tugu svog gazde. Put je bio dug, a tišina teška.
Stigli su na stočnu pijacu. Gužva, galama, mešetari, nakupci. Svi su se okretali za Radojevim volovima. Takva grla se retko viđaju. Prišao je jedan trgovac, krupan čovek sa debelim novčanikom i hladnim očima. “Pošto par, čiča?” pitao je, merkajući volove kao meso, a ne kao živa bića. Radoje je progutao knedlu veliku kao jabuka. “Nisu za klanje,” rekao je tiho. “Za rad su. Mladi su, jaki. Dušu imaju.” “Sve ima cenu,” nasmejao se trgovac i izvadio svežanj novčanica. “Evo ti ovoliko. Uzmi ili ostavi.”
Bila je to velika suma. Dovoljna za godinu dana školovanja. Radoje je gledao u pare, pa u volove. Garonja ga je pogledao onim svojim velikim, crnim okom. Radoje je video svoj odraz u tom oku. Ruka mu je zadrhtala kad je krenuo da uzme novac. Znao je da kad te pare dotakne, povratka nema.
Trgovac je uzeo konopac. “Daj to ovamo,” rekao je grublje. Cimnuo je Sivonju. Volovi se nisu pomerili. Ukopali su se u mestu i gledali u Radoja. Čekali su njegovu komandu. Radoje je prišao Garonji. Naslonio je svoje čelo na njegovo, toplo i dlakavo.
Pijaca je utihnula. Ljudi okolo su prestali da se cenkaju. Svi su gledali taj prizor – starca u izlizanom gunju kako se oprašta od životinje kao od rođenog brata. Radoje je milovao Garonju po onoj beloj zvezdi na čelu, dok su mu suze kvasile brkove. “Slušaj me, delijo moj,” šaputao je Radoje, a glas mu je pucao. “Slušaj dobro. Sad ideš sa ovim čovekom. Budi dobar. Vuci kako sam te ja učio, pošteno i jako. Ne daj da te tuku. Ako te udari, ti trpi zbog mene. Ovo nije izdaja, Garonja… ovo je muka.”
Zatim se okrenuo Sivonji. “A ti, Sivonja… Čuvaj mi brata. Nemoj da zaostaješ u brazdi. Vi ste jedan tim.” Trgovac, koji je do tada bio nestrpljiv, osetio je neku knedlu u grlu. Spustio je štap kojim je hteo da potera volove. Čak i on, navikao na surovost pijace, shvatio je da ne kupuje samo stoku, već kida deo nečijeg života.
Radoje se odmakao korak unazad. Obresao je suze rukavom. “Vodi ih,” rekao je trgovcu, ne gledajući ga u oči. “I… gazda… ako ti nije teško… nemoj ih razdvajati. Navikli su zajedno da jedu, zajedno da spavaju. Crći će od tuge jedan bez drugog.” “Ne brini, čiča,” rekao je trgovac neočekivano meko. “Idu na moje imanje. Oraće, neće pod nož. Imaće sena koliko hoće.”
Trgovac je ponovo povukao konopac. Volovi su krenuli, teško, nevoljno, okrećući glave unazad. Gledali su Radoja. A onda se desilo ono o čemu se u Kamenici i danas priča. Garonja je zastao. Pogledao je Radoja poslednji put. Iz onog ogromnog, tamnog oka, skotrljala se suza. Prava, krupna, bistra suza. Kanula je u prašinu pijace i napravila malu baricu tuge.
Radoje je vrisnuo. Nije izdržao. Pao je na kolena u blato, pokrivši lice šakama. “Oprosti mi, sine! Oprosti mi, hlebe moj!” jecao je starac dok su volovi odmicali niz drum. Ljudi su prilazili da ga podignu. Neki su mu gurali još para u džep, neki su mu nudili rakiju da dođe sebi. Ali Radoje ništa nije video ni čuo. Video je samo tu suzu koja je bila teža od svih brazda koje su zajedno preorali.
Vratio se kući praznih ruku, ali sa punim džepovima novca koji mu je pekao prste. Poslao je sve sinu. Milan je završio fakultet. Postao je inženjer, gospodin čovek u Beogradu. Ali Radoje više nikad nije ušao u štalu. Prodao je i kola i plug. “Nemam ja više snage,” govorio je komšijama kad bi ga pitali zašto ne ore. “Moja snaga je otišla onog dana niz put.”
Godinama kasnije, kad je Radoje bio na samrti, sin Milan je došao da ga obiđe. “Oče,” rekao je sin, držeći ga za ruku. “Hvala ti za sve. Zbog tebe sam ovo što jesam.” Radoje se nasmešio, gledajući negde u daljinu, kroz prozor. “Nisam te ja školovao, sine,” šapnuo je starac poslednjim dahom. “Školovale su te suze moga Garonje. Nemoj to nikad da zaboraviš.”
Leave a Reply