Bila je to jedna od onih zima kada snijeg napada toliko da se ne vidi ograda. Badnji dan. U malom selu u Bosni, dimnjaci su se pušili, mirisalo je na suho meso i kolače. Svuda, osim u kući bake Jelene.
Jelena je imala 80 godina i živjela je sama otkako joj je muž umro. Imala je dva sina, uspješne ljude. Jedan je živio u Beogradu, drugi u Minhenu. Hvalila se njima po selu, pokazivala slike unuka na telefonu. Ali slike ne mogu naložiti vatru. Tog jutra, telefon je zazvonio dva puta.
Prvi poziv – sin iz Beograda:
„Mama, izvini, kolaps je na putu, a i djeca su nešto prehlađena. Nećemo moći doći za Božić. Poslaćemo ti pare čim se vrijeme popravi. Volimo te.“
Drugi poziv – sin iz Minhena:
„Mama, ovdje se radi, ne mogu dobiti slobodne dane. Znaš kako je na Zapadu. Sretan praznik, čujemo se.“
Jelena je spustila slušalicu. Nije plakala. Suze su se zaledile negdje u grudima. Pogledala je kroz prozor. Snijeg je zatrpao stazu do šupe s drvima. Ona, sa bolesnim kukom i štapom, nije mogla ni do kapije. U kući je postajalo sve hladnije. Peć se ugasila još ujutro.
„Pa dobro…“ prošaputala je, gledajući u ikonu na zidu.
„Ako je suđeno da se smrzavam na Badnji dan, neka bude. Bar nikome neću biti na teretu.“
Uvila se u jorgan i legla na kauč. Mrak je pao rano. Selo je slavilo, čula su se zvona, pucnjava, veselje. Jelena je drhtala u mraku, gladna i sama. Sjećala se vremena kada je kuća bila puna, kada su se sjekli badnjaci i pjevale pjesme. Sada je ostala samo tišina.
Oko osam sati uveče, kroz fijuk vjetra, začula je zvuk.
Strug… strug… strug…
Neko je lopatao snijeg ispred njenih vrata. Uplašila se. Ko dolazi po ovakvom nevremenu? Zvuk je bio sve bliži. Zatim su se čule čizme na pragu. Kvaka se okrenula. Jelena nikada nije zaključavala vrata.
Na vratima je stajao Amir, njen prvi komšija. Mladić od 25 godina, vrijedan i pošten, musliman. Bio je mokar do kože, obrazi crveni od hladnoće. U jednoj ruci nosio je naramak suhih bukovih drva, u drugoj tepsiju prekrivenu folijom iz koje se pušilo.
„Amire? Šta radiš tu, sine?“
Nije odmah odgovorio. Spustio je drva pored starog šporeta, očistio ložište i naložio vatru. Bukovina je zapucketala, a plamen obasjao sobu. Tek tada je skinuo jaknu i stavio tepsiju na sto. Mirisalo je na toplu sirnicu i pečenu piletinu.
„Zašto, sine?“ pitala je Jelena kroz suze.
„Nije ovo tvoj praznik…“
Amir joj je uzeo hladne ruke u svoje.
„Teta Jelena, zima ne pita ko se krsti, a ko klanja. Zima pita imaš li drva i imaš li koga svog. Mene su učili da komšija ne smije zaspati gladan.“
Te noći, u kući bake Jelene, nije bilo njenih sinova. Ali kuća je bila puna topline, hrane i ljudskosti. Amir je ostao do kasno, slušao njene priče i ložio vatru da se ne ugasi.
Ujutro, staza je bila očišćena, drva složena pod tremom. Komšije su prolazile.
„Sretan Božić, bako Jelena! Vidimo, Amir ti je bio?“
Jelena se uspravila i ponosno rekla:
„Moji sinovi su mi poslali izvinjenje… a Bog mi je poslao sina. Zove se Amir.“
Od tog dana, Jelena više nikada nije dočekala praznik sama.
Bilo da je Božić ili Bajram, na stolu su uvijek bile dvije tacne.
Jer ljubav ne treba prevodioca.
Leave a Reply