U selu podno Rudnika, Žarko je bio poznat kao dobar, ali siromašan čovek. Imao je malu kuću, parče zemlje i jednu kravu, Belku. Belka nije bila samo životinja; bila je hraniteljka. Njeno mleko je hranilo Žarkovu porodicu, a od sira koji je prodavao na pijaci kupovali su brašno i ulje. Žarko je imao i sina Stefana, dečaka od dvanaest godina, koji je imao dar od Boga.
Stefan bi uzeo staru, raštimovanu harmoniku svog dede, kojoj su falili dugmići, i na njoj proizvodio muziku koja je terala ptice da ućute. Prsti su mu leteli po dirkama kao leptiri. Žarko je to video. Slušao je sina kako svira “Stani, stani Ibar vodo” i srce mu je igralo, ali se i stezalo. Znao je da ta stara krntija guši detetov talenat. Stefanu je trebala prava harmonika, “Guerrini”, ona što ima dušu.
Ali takva harmonika je koštala bogatstvo. Koštala je više nego što je Žarko mogao da zaradi za pet godina. Gledao je u sina kako se muči sa lepljenim mehom koji je ispuštao vazduh i doneo je odluku koja je šokirala selo. Odluku roditelja koji vidi dalje od praznog stomaka.
Jednog jutra, Žarko je stavio povodac na Belku. Poljubio ju je u čelo, suznih očiju, jer je voleo tu životinju kao člana porodice. Odveo ju je na stočnu pijacu u Milanovac. Prodao je Belku. Prodao je izvor života svoje kuće. Kada se vratio, nije doneo pare za hranu. Na leđima je nosio veliku crnu kutiju.
U selu je nastao haos. “Jesi li ti lud, Žarko?!” vikao je komšija Mitar preko ograde. “Prodao si kravu hraniteljku da kupiš sviralo?! Čime ćeš dete da hraniš? Muzikom? Hoćeš li sir da praviš od dugmića?” Ljudi su se krstili. Smejali su mu se iza leđa. Zvali su ga “Žarko muzikant”, “budala koja je menjala mleko za mešinu”.
Žarko je ćutao. Trpeo je podsmehe. Trpeo je i glad. Te zime su jeli proju bez sira i pasulj bez mesa. Ali svako veče, kuća se punila muzikom. Stefan je svirao na novoj harmonici, a zvuk je bio toliko čist i moćan da se činilo da i zidovi plaču. Žarko bi sedeo na tronošcu, slušao i šaputao: “Sviraj, sine. Sviraj za Belku. Sviraj za nas.”
Stefan je vežbao dan i noć. Prsti su mu krvarili, ali nije stajao. Znao je koliku je žrtvu otac podneo. Sa osamnaest godina, spakovao je harmoniku i otišao u svet. “Oče,” rekao je na kapiji, “neću se vratiti dok ti ne vratim Belku. Obećavam.” Žarko ga je zagrlio: “Ne vraćaj kravu, sine. Vrati se ti meni kao čovek, to je meni dosta.”
Godine su prolazile. Žarko je ostario. Reuma ga je savila. Štala je ostala prazna, obrasla paučinom. Ljudi u selu su i dalje pričali: “Eno ga Žarko, samuje. Sin mu otišao u beli svet, zaboravio ga, a on prodao kravu za njega. E, lude glave.” Žarko nikad nije odgovarao. Samo je čekao.
A onda, jednog toplog majskog dana, u selu se začula buka. Nije bio jedan auto. Bio je kamion. Veliki kamion za prevoz stoke, a iza njega crni mercedes. Kolona se zaustavila pred Žarkovom trošnom kućom.
Žarko je izašao na trem, pridržavajući se za dovratak. Iz crnog automobila izašao je čovek u elegantnom odelu, sa sjajnim cipelama koje nikada nisu gazile blato. Ali čim je video starca, taj gospodin je potrčao. Stefan je preskočio ogradu kao dečak. Nije mario za prašinu. Pao je ocu u zagrljaj toliko jako da je Žarko skoro izgubio dah.
“Oče!” jecao je Stefan. “Oče, vratio sam se!”
Žarko je milovao sina po kosi, ne verujući svojim očima. “Jesi li to ti, sine? Jesi li živ?” Komšije su počele da izlaze na kapije. Onaj Mitar, što se najviše smejao, stajao je zinutih usta. A onda je Stefan dao znak vozaču kamiona.
Rampa na velikom kamionu se spustila uz tresak. Iz prikolice je počelo da izlazi blago. Ne jedna krava. Ne dve. Deset najboljih, najkrupnijih krava simentalki, sa zvonima oko vrata, silazilo je u Žarkovo dvorište. Dvorište je odjednom postalo tesno.
“Rekao sam ti da ću vratiti Belku,” rekao je Stefan kroz suze i smeh. “Ali Belka nije mogla sama. Doveo sam joj društvo. Ovo je za tebe, oče. Da ti štala više nikad ne bude prazna.”
Žarko je gledao u te životinje, pa u sina. Ruke su mu drhtale. “Sine… pa ovo je bogatstvo… Odakle?”
Stefan je tada otišao do auta i izvadio onaj isti crni kofer. Otvorio ga je nasred dvorišta. Unutra je zasijala “Guerrini” harmonika, ona ista, samo sada ukrašena zlatnim slovima. “Svirao sam, oče. Svirao sam u Parizu, u Beču, u Londonu. Postao sam prvak Evrope. Svaki ton koji sam odsvirao, svirao sam misleći na tebe i na onu kravu koju si dao za mene.”
Tada je Stefan, tu, u prašnjavom dvorištu, pred svim tim kravama i zapanjenim komšijama, stavio harmoniku na grudi. Razvukao je meh. Zvuk je bio moćan, kao grmljavina, ali sladak kao med. Zasvirao je “Stani, stani Ibar vodo”.
Žarko je seo na svoju klupicu, a suze su mu lile niz lice kao kiša. Nije plakao od tuge, plakao je od ponosa koji čovek oseti samo jednom u životu. Stefan je svirao i pevao, a glas mu je odzvanjao planinom. Komšije, koje su se nekad rugale, sada su brisale oči. Mitar je skinuo kapu i spustio glavu.
Kad je pesma stala, u dvorištu je bila tišina, samo su se čula zvona na kravama. Stefan je prišao ocu, poljubio mu ruku i rekao: “Hvala ti što si verovao u mene kad niko drugi nije. Ti nisi prodao kravu, oče. Ti si kupio moju budućnost.”
Žarko je zagrlio sina i pogledao u nebo. “Vredelo je, sine,” šapnuo je. “Vredelo je svake gladi.” Tog dana, Žarkova kuća je postala najbogatija u selu, ne zbog krava, nego zbog muzike koja je dokazala da je roditeljska ljubav jedina investicija koja nikad ne propada.
Leave a Reply