Svetla su u gradu većinom obećavala toplinu i uspeh, ali Damir je dobro znao da su te fasade samo hladna laž. Decembar je bio nemilosrdan, a hladnoća u njegovom iznajmljenom, trošnom potkrovlju na periferiji bila je skoro nepodnošljiva. Radio je smene u magacinu, a noću studirao, pokušavajući da spoji kraj s krajem.
Tog popodneva, izlazio je iz autobusa, umoran i promrzao. U džepu je imao tačno dvadeset evra: dovoljno za hleb, malo sira i kartu za sutrašnji dan. Ulica je bila klizava od leda, a vetar je duvao sa Dunava, noseći vlagu i hladnoću.
Na uglu, pored starog semafora, stajala je baka. Sedela je na rasklimanoj drvenoj kutiji, prodajući ručno pravljene venčiće i nekoliko ruža umotanih u prozirni celofan. Bila je to Ruža, stara žena koju je Damir povremeno viđao na toj lokaciji. Nosila je tanku, starinsku pletenu jaknu i izgledala je kao da će se smrznuti.
Jakov je pokušao da prođe, ali nije mogao. Nešto ga je zaustavilo. Nije bilo reči o sažaljenju, već o gorkoj spoznaji. Život ga je učio da bude sebičan, ali srce mu je govorilo drugačije. Pogledao je u njenu ruku, staru, ispucalu, u kojoj je stezala jednu ružu.
Zastao je i prišao joj. “Dobar dan, bako,” rekao je Damir tiho, svestan da mu je glas promukao od hladnoće.
“Dobar dan, sinko,” rekla je Baka Ruža, drhtavim glasom, podižući naočare. “Hoćeš da kupiš ružu? Sve su sveže, unutra sam ih držala.”
Damir je izvadio svoju poslednju novčanicu od pet evra. “Uzeću ovu,” rekao je, pokazujući na crvenu ružu. Znao je da je previše, ali nije hteo kusur. “Neka vam je sa srećom danas.”
Baka Ruža je pogledala novčanicu i počela da plače. Suze su joj klizile niz izborane obraze. “Hvala ti, sine. Neka ti Bog vrati.”
Damir je stajao tu, držeći ružu, osećajući kako mu je hladnoća ulazi u kosti. A onda je pogledao u njenu pletenu jaknu, tanku kao papir. Pogledao je svoj jedini, debeli zimski kaput, koji je njegova majka sašila.
“Čekajte, bako,” rekao je Damir. Odbacio je ružu u stranu.
Polako je skinuo svoj kaput. Bio je to težak trenutak. Znao je šta radi. “Neka, sinko, ne treba…” Baka Ruža je pokušala da ga zaustavi.
“Nema govora,” rekao je Damir. “Umotajte se. Odmah.” Pažljivo joj je stavio kaput preko ramena, podigao joj kragnu. Kaput je mirisao na dim i prašinu, ali je bio topao. “Ja živim blizu. Meni je toplije. Meni ne treba,” slagao je.
Baka Ruža ga je gledala sa šokom i nevericom. “Ali, sinko… ti ćeš se smrznuti. Molim te, uzmi ga nazad!”
“Neću,” rekao je Damir, smešeći se, a zubi su mu već cvokotali. “Želim da ga zadržite. Do proleća. A sada moram da žurim.” Brzo se okrenuo i otišao, ne osvrćući se, pre nego što je mogao da vidi njene suze ili da se predomisli. Znao je da će mu biti teško. Ali znao je da je uradio pravu stvar.
Prošlo je mesec dana. Damir se borio sa prehladom, nije mogao da se ugreje u potkrovlju, a novčanik mu je bio prazan. Ali sećanje na Baka Ružu, umotanu u njegov kaput, davalo mu je neku toplinu. Nije je više video na uglu. Pomislio je da je, nadajmo se, prestala da prodaje cveće.
Jednog hladnog popodneva, vraćao se sa posla. Na ormariću pored njegovih vrata u potkrovlju, gde nikada nije bilo pošte, stajala je debela koverta. Na njoj je bilo ime. Damir. A pošiljalac: Advokatska kancelarija Babić.
Damir je stajao na ormariću, stežući debelu kovertu. Srce mu je lupalo u grlu. Advokat Babić. Da li je to dug? Da li su ga konačno našli? Nije otvarao kovertu, nego je prešao rukom preko nje, kao da se boji istine. Ali morao je znati. Otišao je po svoje najbolje, ispeglane pantalone i krenuo na sastanak.
Advokatska kancelarija Babić nalazila se na desetom spratu najmodernije zgrade u centru grada. Mermer, staklo i tišina. Damir se osećao sićušno i izgubljeno. Advokat Babić, prosed, elegantan čovek u kasnim pedesetim, dočekao ga je sa čudnim, toplim osmehom. “Gospodine Damire, molim vas, sedite.”
“Gospodine Babiću,” počeo je Damir, promuklo. “Ako je u pitanju neki dug, ja stvarno…”
Advokat ga je prekinuo. “Nije u pitanju dug, Damire. U pitanju je ostavinska rasprava.” Zastao je, posmatrajući Damira. “U pitanju je gospođa Ruža. Baka Ruža.”
Damir je bio zapanjen. “Baka Ruža? Je li ona dobro?”
“Bojim se da nije, Damire,” rekao je advokat, spuštajući pogled. “Gospođa Ruža je preminula pre nedelju dana. Žao mi je.”
Suze su navrle Damiru na oči. Nije bio iznenađen, ali ga je vest pogodila. Baka Ruža, koja je prodavala cveće na minus deset, otišla je. “Jadna žena,” prošaputao je. “Nadam se da je sada na toplom.”
“Na toplom je, Damire,” rekao je advokat. “I vama je obezbedila toplotu. Vidite, gospođa Ruža nije bila obična prodavačica cveća.” Advokat je diskretno otvorio fasciklu. “Ona je bila Ruža Kadić, vlasnica lanca nekretnina. Matrijarh ogromne porodice.”Породичне игре
Damir je zinio. “Ona… ona je prodavala cveće na ulici?”
“Bio je to njen ritual,” objasnio je advokat. “Godinama. Htela je da vidi ko su ljudi, bez obzira na novac. I da vidi ko će je zaista primetiti.”
Tada je advokat izvadio dokument. “Baka Ruža je imala složenu oporuku. Njenoj rodbini je ostavljeno bogatstvo, ali je ostavila i jedan specijalan testament. Napisan i overen nedelju dana pre njene smrti. Testament za vas.”
“Za mene? Ali ja…”
“Da,” rekao je advokat, dodajući mu papir. “Nakon što ste joj dali kaput, ona je poslala svoje ljude da vas pronađu. Gledala je vaš život. Videla je vašu dobrotu. I odlučila je da je nagradi. Gospođa Ruža vam ostavlja stambenu zgradu. Onu u centru. I sav novac na svom ličnom računu.”
Damir je gledao u papir, nesposoban da pročita slova. Osetio je kako mu se ceo život menja u sekundi.
“Ima još nešto,” rekao je advokat. “Njena porodica je vratila kaput. Bio je u njemu jedan zgužvani papir.”
Advokat je izvukao mali, zgužvani, prljavi papirić. Bila je to novčanica od pet evra koju joj je Damir dao onog dana, a na kojoj je Baka Ruža crvenom olovkom dopisala: Čovek koji daje kad nema.
“Nikada ga nije htela potrošiti,” rekao je advokat. “Neka vam je sa srećom, Damire. Zaslužili ste.”
Damir nije uzeo ključeve, ni testament. Gledao je samo u taj papirić, plačući od olakšanja i spoznaje. Njegov čin, davanje poslednjeg kaputa, bio je nagrađen toplinom koju je nesebično dao. Kupio je cveće od promrzle bake na ulici i dao joj svoj kaput. Nije ni slutio da je time kupio stan i svoju budućnost.
Leave a Reply