U jednom malom selu, skrivenom među brdima Šumadije, tačno u 10 sati svakog jutra, baka Milena je stajala na svojoj kapiji. Uvijek uredna, u čistoj cvjetnoj kecelji, sa maramom na glavi i rukama koje su joj lagano drhtale, oslanjala se na staru metalnu ogradu i gledala niz makadamski put. Čekala je poštara.
Milena je imala dvoje djece. Sina Radomira u Njemačkoj i kćerku Snežanu u Francuskoj. Otišli su davno, trbuhom za kruhom. U početku su pisali pisma, slali slike unuka, zvali kućni telefon. Ali kako su godine prolazile, pisma su prestala, a pozivi su se sveli na kratke rečenice:
„Kako si, mama?“
„Treba li ti para?“
Novac su slali redovno. Milena je imala sve što joj treba – novu peć, televizor, pun frižider. Ali je imala i najtišu kuću u selu. Tišinu je prekidao samo sat na zidu i kokoši u dvorištu.
Njeno poštansko sanduče bilo je staro i izblijedjelo. U njemu su uglavnom završavali računi. Ipak, Milena je svakog dana izlazila na kapiju. Poštar se zvao Marko, mladić od dvadeset i nekoliko godina, uvijek nasmijan, na starom žutom mopedu.
Prvih dana mu nije bilo jasno zašto baka stoji i po suncu i po kiši kad za nju gotovo nikad nema pošte.
„Dobar dan, bako Milena! Danas samo struja i voda“, govorio bi veselo.
Ona bi uzela koverat drhtavom rukom, pogledala ga kao da se nada čudu i tiho pitala:
„A… nema li šta iz inostranstva?“
„Nema danas, bako. Možda sutra.“
Milena bi klimnula glavom, sakrila suzu i rekla:
„Dobro, sine. Samo nek su mi živi i zdravi.“
Marko je brzo shvatio – ona ne čeka pismo. Ona čeka znak da nije zaboravljena.
Jednog dana nije imao nijednu pošiljku za njenu ulicu. Mogao je samo da prođe. Ali vidio je Milenu. Stajala je na kapiji, ogrnuta tankim džemperom, dok su kokoši kljucale po dvorištu. Zaustavio je moped, ugasio motor i prišao.
„Kako ste danas, bako?“
Milena se ozarila.
„Evo, sine… čekam. Hoćeš li kafu?“
Tog dana su razgovarali deset minuta. O njenom pokojnom mužu, o Markovom djetinjstvu, o selu kakvo je nekad bilo. Nije bilo pisma, ali Milena je ušla u kuću s osmijehom. Shvatila je – još uvijek postoji neko ko ima vremena za nju.
Došao je i njen 79. rođendan. Milena je ustala prije sunca. Umijesila je mali kolač s orasima, onakav kakav je Radomir volio dok je bio dječak. Obukla je svečnu bluzu, stavila broš i sjela pored telefona. Telefon je zazvonio dva puta. Jednom banka. Drugi put Snežana. Razgovor je trajao tri minute.
„Srećan rođendan, mama. U gužvi sam. Poslali smo ti novac. Ljubimo te.“
U 10 sati Milena je izašla na kapiju. Oči su joj bile crvene, ali glava visoko podignuta. Čula je zvuk mopeda. Marko je stizao tačno na vrijeme.
Ovog puta nije izvadio račune. Iz torbe je izvadio buket poljskog cvijeća i veliku čokoladu.
„Srećan rođendan, bako Milena“, rekao je glasno. „Da znate da vas neko čeka.“
Milena je prekrila lice rukama.
„Ali, sine… kako si znao?“
„Vidjeh datum na penzionom čeku prošlog mjeseca“, nasmiješio se.
Otključala je kapiju drhtavim prstima.
„Ulazi. Ne primam ‘ne’. Kolač je na stolu.“
Tog jutra pošta je malo kasnila u drugim ulicama. Ali niko se nije bunio. U maloj kuhinji, uz kafu i kolač, Milena je tiho rekla:
„Djeca su mi poslala pare. Ali ti si mi danas donio ono što se ne kupuje. Vrijeme. Pažnju. Danas si mi porodica.“
Od tog dana Marko je svraćao svaki dan. Ne zbog pošte, nego zbog razgovora.
A kad je Milena umrla, nekoliko godina kasnije, djeca su došla iz inostranstva, žureći nazad.
Ali sanduk je nosio poštar Marko.
I samo su njegove suze bile teške i iskrene.
Leave a Reply