Bio je novembar, onaj sivi, mokri mesec kada magla ne silazi sa brda iznad Visokog. Nena Zineta, sitna žena u vunenim čarapama i gumenim opancima, sišla je do potoka da ispere vunu. Živela je sama, deca su joj bila rasuta po svetu, a muž je odavno bio pod zemljom. Zineta je imala srce meko kao hleb, iako je život prema njoj bio tvrd kao kamen.
Dok je prala vunu u ledenoj vodi, čula je neki zvuk. Nije bio zvuk vode, ni vetra. Bilo je to tiho, očajno cviljenje. Dolazilo je iz vrbaka, gde se voda malo umirila. Zineta je ostavila vunu i zagazila u blato. U plićaku, zakačena za granu da je voda ne odnese dalje, plutala je jutanja vreća. Bila je zavezana debelim kanapom. Nešto u vreći se mrdalo.
Zineta je znala šta to znači. U selu se tako rešavalo neželjenih mačića i kučića. “Ah, duše grešne,” uzdahnula je i brzo izvukla tešku, mokru vreću na obalu. Ruke su joj drhtale od hladnoće i besa dok je nožem sekla kanap. Kad je otvorila vreću, unutra je bilo klupko mokrog krzna.
Bilo je to štene, ne veće od njene šake. Ali nije bilo obično. Jedno oko mu je bilo belo, slepo, a zadnja noga mu je visila neprirodno – bila je slomljena. Neko ga je bacio ne samo zato što je višak, nego zato što je bilo “felerično”. Štene je drhtalo, ispuštajući zvuk koji je ličio na plač deteta. Zineta ga je odmah gurnula u svoja nedra, do tople kože, i potrčala kući, zaboravivši na vunu.
Komšinica Fata je videla kad je unela štene. “Šta će ti to, Zineto? Vidiš da je sakato. Baci to, samo ćeš se mučiti. To neće preživeti noć, a i ako preživi, kakav je to pas? Niti vidi, niti hoda,” govorila je Fata. Ali Zineta je samo zatvorila vrata. “Ako je Bog dao da preživi potok, preživeće i kod mene,” odbrusila je.
Zineta je bila i veterinar i majka tom psetu. Nogu mu je ispravila i vezala daščicama, mazala je gavezom. Hranila ga je mlekom na kašičicu. Nazvala ga je Mali. Ime mu je pristajalo, jer je ostao sitan, mešanac neodređene rase, sa jednim čupavim uvetom gore, a drugim dole. Ali to što je bio mali rastom, nadoknadio je srcem.
Mali je preživeo. Noga je zarastala, ali je ostao da šepa. Na jedno oko nije video, ali je na drugo video sve. Postao je Zinetina senka. Gde ona, tu i on. Kad bi Zineta legla da spava, on bi legao ispod kreveta. Kad bi kuvala, on bi sedeo pored šporeta. Nije lajao na ljude, nije bio opasan, ali je uvek gledao Zinetu sa takvom ljubavlju da su se i oni koji su se rugali “sakatom psetu” postideli.
Godine su prolazile. Zineta je zašla u duboku starost. Pamćenje je počelo da je izdaje. Prvo je zaboravljala gde je ostavila naočare, pa da li je isključila ringlu. A onda je počela da zaboravlja i imena komšija. Demencija je tiho kucala na vrata, kradući joj razum komad po komad. Mali je to osećao. Postao je još brižniji. Kad bi Zineta krenula negde bez cilja, on bi stao ispred nje i lajao, ili bi je vukao za suknju nazad u kuću.
Došla je zima, ona oštra bosanska, sa snegom do kolena. Jedne večeri, struja je nestala u celom selu. Zineta je sedela u mraku. U njenoj glavi se nešto prelomilo. Mislila je da mora da ide kod majke (koja je umrla pre 40 godina) u susedno selo. Obula je tanke cipele, nije uzela ni kaput, i tiho otvorila vrata.
Napolju je bila mećava. Vetar je brisao sve pred sobom. Zineta je izašla u noć, vođena priviđenjima prošlosti. Mali je spavao, ali ga je udar hladnog vazduha probudio. Video je otvorena vrata. Nije oklevao ni sekunde. Istrčao je za svojom Zinetom u belu smrt, šepajući na onu svoju krivu nogu, odlučan da je ne pusti samu.
Zineta je hodala dugo, dok joj hladnoća nije oduzela snagu. Pala je u duboki smet na ivici šume, kilometar od kuće. Sneg je brzo počeo da je prekriva. Nije osećala bol, samo joj se spavalo. To je bio onaj opasni san, san iz kojeg se ne budi. Mali je stigao do nje.
Zineta je ležala u snegu, sklupčana kao dete. Telo joj se hladilo. Svest joj je polako tonula u mrak. Mali je cvileo, lizao joj lice hrapavim jezikom, pokušavao da je probudi. Vukao ju je zubima za rukav tankog džempera, ali starica je bila preteška za njegovo slabašno telo. Shvatio je da ne može da je pomeri. A znao je, onim svojim psećim instinktom, da ako ona zaspi, više se neće probuditi.
Vetar je zavijao kao čopor vukova. Mali je mogao da se vrati kući, u toplo, ili da potraži zaklon ispod nekog drveta. Ali nije. Uradio je jedino što je mogao. Popeo se na Zinetu. Legao je preko njenih grudi i stomaka, raširio svoje malo telo koliko je god mogao, pokušavajući da je pokrije kao živi pokrivač. Njegovo krzno bilo je mokro od snega, ali ispod njega, njegovo srce je kucalo kao bubanj, pumpajući toplotu u Zinetino smrznuto telo.
Sati su prolazili. Mali je drhtao. Hladnoća je prodirala do kostiju. Njegova bolesna noga ga je bolela neizdrživo, ali se nije pomerio. Svaki put kad bi osetio da Zinetino disanje postaje pliće, on bi počeo da laje. Lajao je u vetar, u tamu, zvao je pomoć. Lajao je dok nije promukao, dok mu iz grla nije izlazio samo hrapav zvuk, ali nije odustajao.
U selu su primetili da Zinete nema tek ujutru, kad je komšija došao da joj očisti sneg. Vrata su bila širom otvorena, kuća hladna. Uzbuna! Celo selo je krenulo u potragu. Zvali su policiju, gorsku službu. “Zineta! Zineto!” odjekivalo je brdima. Ali sneg je zavejao tragove. Niko nije znao na koju stranu je otišla.
Posle tri sata potrage, jedan momak je zastao. “Čujem nešto!” viknuo je. “Kao da neko cvili tamo kod šume!” Svi su potrčali. Probijali su se kroz smetove. I onda su ih našli. Prizor koji su ugledali naterao je najjače ljude da zaneme.
Zineta je bila skoro potpuno zatrpana snegom. Videlo se samo malo parče njenog džempera. A na njoj, kao mali spomenik, ležao je Mali. Bio je ukočen od hladnoće, dlaka mu je bila zaleđena, pretvorena u ledenice. Glava mu je bila spuštena na Zinetine grudi. Nije više lajao, nije imao snage. Samo je tiho cvileo, poslednjim atomima snage.
Kad su spasioci prišli, Mali je pokušao da zareži, da odbrani svoju gazdaricu, ali nije mogao ni glavu da podigne. Sklonili su ga nežno. Ispod njega, na mestu gde je ležao, Zinetin džemper je bio suv i topao. Njene grudi su se i dalje dizale i spuštale. Bila je živa. Njegova toplota joj je sačuvala srce da ne stane.
Zinetu su hitno prevezli u bolnicu. Preživela je, sa teškom upalom pluća i promrzlinama, ali živa. A Mali? Malog je veterinar grejao termoforima, davao mu infuziju. Mislili su da će mu srce otkazati od hipotermije. Ali taj pas, koji je preživeo potok i vreću, nije hteo da se preda ni sad. Posle dva dana, Mali je otvorio ono svoje jedno zdravo oko i pojeo malo hrane.
Kad se Zineta vratila iz bolnice, njihov susret je bio nešto najlepše što je selo videlo. Starica je plakala grleći svog “sakato pseto”, a Mali joj je lizao suze, srećan što je opet tu. Zineta je poživela još dve godine. Nikad više nije izašla sama. A Mali? On je postao heroj sela. Niko ga više nije zvao “sakato pseto”. Zvali su ga “Duša”. Kad je uginuo, duboko u starosti, sahranili su ga pored Zinetinog groba, jer su znali da oni ne mogu jedno bez drugog ni na onom svetu.
Leave a Reply