Bila je to godina kada je suša spržila sve, a zima došla ranije nego ikad. U kući udovice Stane, na kraju sela, vladala je tišina. Njen najmlađi sin, mali Jovo, gorio je u vatri već tri dana. Doktor je bio i rekao svoje: “Mora u bolnicu u grad, trebaju injekcije, skupi lekovi. Ako ne primite to do sutra uveče, ne garantujem ništa.”
Stana je prevrnula svaki ćošak kuće. Ispod dušeka, u teglama, u džepovima pokojnog muža. Našla je samo par dinara. Nedovoljno ni za prevoz, a kamoli za lekove. Pogledala je kroz prozor u štalu. Tamo je stajala Šarena. Njena krava. Njena hraniteljka. Šarena nije bila obična životinja. Ona je othranila Staninu decu kad je muž umro. Njeno mleko je bilo gusto i slatko. Ona je bila član porodice. Deca su je jahala, spavala joj na leđima zimi jer je grejala kao peć.
Stana je obrisala suze keceljom i izašla napolje. Ušla je u štalu. Šarena je odmah okrenula glavu i muknula tiho, kao da pita: “Šta je bilo, gazdarice?” Stana ju je zagrlila oko vrata i zarila lice u njenu toplu dlaku. “Moraš da ideš, Šarena moja,” jecala je žena. “Moraš da spasiš Jovu. Oprosti mi, molim te.”
Uzela je stari konopac i vezala joj oko rogova. Deca su istrčala iz kuće. Kad su videli konopac, nastala je vriska. “Ne, majko! Ne vodi Šarenu! Ne damo Šarenu!” vrištali su, hvatajući kravu za noge, za rep. “Moram, deco! Jovo umire! Moram!” vikala je Stana, iako joj se srce cepalo na pola. Oterala je decu u kuću i zaključala vrata da ne trče za njom.
Krenula je put varoši. Put je bio blatnjav, težak. Šarena je išla polako, nogu pred nogu. Nije se opirala, ali je stalno stajala i okretala se ka kući. Svaki put kad bi stala, Stana bi je povukla i rekla: “Ajde, muko moja, ajde da spasimo dete.” Ljudi koje su sretali sklanjali su pogled. Znali su tu muku. Kad vidiš seljaka da vodi dobru kravu na pijacu van pijačnog dana, znaš da je neka golema nevolja u pitanju.
Stigle su na stočnu pijacu. Bilo je hladno. Nakupci i mesari su se odmah okupili. Videli su dobru robu i očajnu ženu – savršena prilika za zaradu. Prišao je jedan krupan mesar, brkat, sa krvavom keceljom. “Pošto, sestro?” “Treba mi za lekove,” rekla je Stana, ne dižući pogled. “Koliko daš, samo da je pošteno.” Mesar se nasmejao. Ponudio je pola cene. “Uzmi ili vodi nazad. Zima ide, seno je skupo.” Stana je pristala. Nije imala izbora. Jovo je čekao.
Mesar je izvadio pare i pružio ruku da uzme konopac. Stana je poljubila Šarenu u njušku poslednji put. “Budi dobra,” šapnula je. Ali kad je mesar povukao konopac, desilo se nešto što je ućutkalo celu pijacu.
Šarena se nije pomerila ni makac. Ukopala je prednje noge u blato pijace kao da su od kamena. Mesar je cimao, psovao, vukao svom snagom. Ništa. Životinja od petsto kila stajala je mirno kao spomenik. “Ajde, mrcino!” viknuo je mesar i podigao štap da je udari. “Ne!” vrisnula je Stana i stala ispred njega. “Ne udaraj je! Nije ona mrcina, ona je duša!”
Šarena je tada podigla glavu. Pogledala je Stanu, a onda je pogledala mesara. Iz dubine njenih grudi začuo se zvuk koji niko na pijaci nije mogao da nazove rikom. To je bio jecaj. Dubok, prodoran, bolan jecaj koji je ličio na plač čoveka. I tada su svi videli – iz krupnih, tamnih očiju krave, suze su tekle u potocima. Prave, bistre suze, kvasile su njenu njušku i padale u prašinu.
Pijaca je zamukla. Trgovci su prestali da broje pare. Seljaci su skidali kape. Nikad niko nije video da životinja tako plače za gazdom. Mesar je ostao sa podignutim štapom u vazduhu. Ruka mu se zaledila. Gledao je u te suze, pa u Stanu koja je grlila vrat životinje i tresla se od plača. Spustio je štap. Spustio je pogled. Nije bio loš čovek, samo ogrubeo od posla, ali ovo… ovo je bilo jače od zanata.
“Uzmi ovo,” rekao je mesar promuklo. Gurnuo je Stani onaj svežanj novčanica u džep kecelje. Stana ga je pogledala u čudu. “Ali… ja ne mogu da je prodam ako…” “Ne kupujem je,” prekinuo ju je mesar. “Ne kupujem dušu. Ovo ti je za lekove. Vodi je kući. Ako je odvojim od tebe, prokleću i sebe i svoju decu. Vodi je, sestro, dok se nisam predomislio.”
Stana je htela da mu poljubi ruku, ali on se izmakao, obrisao oči rukavom kao da mu je upala prašina i okrenuo se da viče na nekog drugog, samo da sakrije emociju. “Beži kući! I nek ti je dete živo i zdravo!” dobacio je preko ramena.
Povratak kući bio je kao let. Šarena je išla brzo, veselo, kao da zna da su pobedile smrt. Kad su stigli u dvorište, deca su istrčala kao da su videla Boga. Grlili su kravu, ljubili je, plakali od sreće. Stana je iste večeri kupila lekove. Mali Jovo je primio injekcije. Do jutra, vatra je spala.
Jovo je ozdravio. Šarena je živela u toj štali još deset godina. Nikada je više nisu prodavali, ma kakva muka bila. Kad je uginula od starosti, nisu je dali kafileriji. Stana i sinovi su je zakopali ispod stare jabuke u dnu dvorišta. I dan danas, kad se u tom selu priča o poštenju i ljubavi, ne priča se o ljudima. Priča se o mesaru koji je imao srce i kravi koja je plakala da bi spasila dete.
Leave a Reply