Zima je okovala planinsko selo u kojem je Ivan živeo sa svojim trogodišnjim sinom Lukom. Otkako je ostao udovac, Ivan je bio preopterećen brigom i poslom, a njegov prag tolerancije bio je tanak. Njihov pas, Reks, veliki nemački ovčar, bio je Lukin čuvar od rođenja, ali te noći, Reks je bio nepodnošljiv.
Napolju je besnela oluja, vetar je zavijao, a sneg je zatrpavao prozore. Reks nije hteo da se smiri. Neprestano je cvileo, hodao gore-dole po hodniku i grebao šapama po zatvorenim vratima Lukine sobe. Zvuk kandži po drvetu parao je Ivanove živce.
“Rekse, mesto!” viknuo je Ivan iz dnevne sobe, pokušavajući da se odmori. Ali pas ga nije poslušao. Počeo je da laje, tiho, pa sve jače, gledajući naizmenično u Ivana i u vrata sobe. Ivan je pomislio da pas želi napolje ili da je samo uznemiren zbog oluje. Plašio se da će probuditi Luku.
Kada je Reks skočio na kvaku, pokušavajući da otvori vrata sobe, Ivanu je pukao film. Ustao je, zgrabio psa za ogrlicu i odvukao ga do ulaznih vrata. “Dosta mi te je! Ako hoćeš da divljaš, divljaj napolje!”
Otvorio je vrata i gurnuo psa u ledenu noć. Reks se ukopao šapama, opirući se, gledajući Ivana očajničkim pogledom, ali Ivan je bio jači. Zalupio je vrata pred psećom njuškom i okrenuo ključ. Čuo je Reksa kako laje i grebe po ulaznim vratima još nekoliko minuta, a onda je nastala tišina. “Konačno mir,” pomislio je Ivan i otišao na spavanje, iscrpljen.
Jutro je donelo tišinu koja je bila previše duboka, previše teška. Oluja je prošla, ostavivši za sobom nanose snega. Ivan se probudio i odmah osetio neku nelagodu u stomaku. Kuća je bila hladna. Previše hladna.
Otišao je do Lukine sobe da ga probudi. “Luka, ustaj, idemo da pravimo Sneška,” rekao je veselo, otvarajući vrata.
Osmeh mu se zaledio na licu. Krevetac je bio prazan. Posteljina je bila hladna. A prozor… prozor, koji je Ivan sigurno zatvorio sinoć, bio je širom otvoren. Sneg je navejao unutra, na pod sobe.
“Luka!” vrisnuo je Ivan, prevrćući igračke, tražeći dete ispod kreveta, u ormaru. Nije ga bilo.Ivan je izleteo napolje, u dvorište, samo u pidžami. “Luka! Rekse!” vikao je. Ali dvorište je bilo prazno. Nije bilo psa. Nije bilo deteta. Samo beli, nepregledni sneg.
A onda je video. Ispod otvorenog prozora, u snegu, videli su se mali otisci stopala. Dečijih stopala u pidžami. Vodili su ka šumi. A pored njih, utisnuti u sneg kasnije, bili su otisci velikih šapa. Pas nije otišao u kućicu. Pas je otišao za detetom.
Ivan je trčao, ne osjećajući hladnoću koja mu je prodirala kroz tanku pidžamu. Pratio je tragove. Mali, bosi tragovi vodili su duboko u šumu, a onda su, nakon stotinjak metara, nestali. Ostali su samo tragovi psa. Duboki, teški tragovi šapa koji su se probijali kroz nanose.
“Luka! Rekse!” vrištao je Ivan, a glas mu se gubio u bijeloj tišini. Panika mu je stezala grudi. Shvatio je. Luka je mjesečario. To se dogodilo samo jednom prije, ali nikada ovako. Dijete je u snu otvorilo prozor i izašlo u smrt.
Trčao je kilometar, pa dva. Šuma je postajala sve gušća. Snijeg mu je bio do koljena. Već je gubio nadu, suze su mu se ledile na licu. “Ubio sam ih,” mislio je. “Izbacio sam psa koji me je upozoravao, a pustio sam dijete da ode.”
Tada je ugledao nešto crno ispod velikog bora, daleko od staze. Nije bila stijena. Bilo je krzno.
Ivan je posrnuo i pao, puzeći posljednjih nekoliko metara. Bio je to Reks. Pas je ležao u snijegu, sklupčan u čvrstu loptu. Nije se micao. Njegovo crno krzno bilo je prekriveno injem.“Rekse…” prošaptao je Ivan, dotičući psa. Tijelo mu je bilo hladno, ukočeno.
Ali onda je vidio. Reks nije ležao na zemlji. Ležao je preko nečega. Tijelo mu je bilo izvijeno u neprirodan luk, stvarajući malu pećinu od topline i krzna.
Ivan je drhtavim rukama povukao teško tijelo psa. Ispod njega, na suhim iglicama, umotan u svoje malo, plavo ćebe koje je Reks očito izvukao iz krevetića zajedno s djetetom, ležao je Luka.
Dječak je bio blijed, usne su mu bile plave, ali prsa su mu se dizala. Disao je.
“Tata?” začuo se slabašan glas. Luka je otvorio oči, bunovan i promrzao. “Reksu je hladno. Grijao me je.”
Ivan je zgrabio sina u naručje, plačući glasno, urlajući od bola i olakšanja. Privio je dijete uz sebe, pokušavajući mu prenijeti svu toplinu svijeta.
Pogledao je psa. Reks je otvorio jedno oko. Bio je živ, ali jedva. Rep mu je trznuo jednom, slabo, po snijegu.
Ivan je skinuo svoju pidžamu gornji dio, ostavši gol do pasa na minus deset. Umotao je psa. Podigao je sina u jednu ruku, a psa, teškog i nepomičnog, prebacio preko ramena. Nosio ih je obojicu nazad, kroz snijeg, vođen nadljudskom snagom koju daje samo čista ljubav i očaj.
Stigao je do sela gdje su ga dočekali susjedi koji su krenuli u potragu.
Luka se oporavio brzo, samo s prehlade. Ali Reks… Reks se borio danima. Imao je tešku upalu pluća i smrzotine. Ivan je spavao u veterinarskoj stanici, na podu pored kaveza, držeći psa za šapu i moleći ga da ne ode. “Oprosti mi,” šaptao je. “Oprosti mi što sam bio slijep.”Reks je preživio. Ali više nikada nije bio isti. Hodao je sporije, a dlaka mu je posijedila preko noći. Ipak, kad god bi Ivan pogledao u tog psa, nije vidio ljubimca. Vidio je anđela čuvara koji je te noći grebao na vrata ne da bi izašao, već da bi spriječio dječaka da ode. A kada ga je gazda izbacio, pas nije pobjegao. Otišao je u mrak za djetetom i legao preko njega u snijeg, spreman umrijeti da bi onaj mali, kojeg je čuvao, dočekao jutro.
Leave a Reply