U hladnom hodniku vladala je tišina. Dr Ionescu je zurio u devojčicu, u njene novčiće, hleb i zarđali žeton.

U hladnom hodniku vladala je tišina. Dr Ionescu je zurio u devojčicu, u njene novčiće, hleb i zarđali žeton. Imao je isti kameni izraz Na licu, ali unutra je nešto puklo. Tokom godina operisao je hiljade pacijenata, video patnju i smrt, ali nikada nije stajao pred takvom žrtvom — dete koje je ceo svoj svet dalo za život svog brata.

Kako se zove? – pitao je tiho.
– Matej… šapnula je. – Slomljeno mu je srce… i kažu nu … nu se poate…

Doktor je okrenuo glavu, kao da pokušava da sakrije da su mu oči ostakljene.

– Slušaj, Ana… – glas mu se očvrsnuo, ali blago drhtao. – Novac nije važan. Tvom bratu je potrebna operacija. Teško je … veoma rizično. Ali pokušaću.

Devojčica je otvorila usta kao da želi nešto da kaže, ali umesto reči, suze su tekle iz očiju. Stisnula je Borkan još čvršće i klimnula glavom.

Pomoćnice su počele da se kreću, kao da su se probudile od letargije. Jedna od njih je otrčala u operacionu salu, druga je pozvala anesteziologa. Svi su odjednom shvatili da te noći niko ranije neće ići kući.

Operaciona sala
Matej, bled i iscrpljen,već je ležao ispod lampi. Ana je čekala ispred vrata, Borkan je držao kao amulet. Svaki minut je za nju bio Večnost.

Lekari su se borili za debelo staklo. Znoj na Joneskuovom čelu kapao je potocima. Jednom se činilo da gube dečaka, jednom kada je monitor ponovo pokazao život.

– Još malo … drži se, Matej… – promrmljao je hirurg, kao da razgovara sa sopstvenim detetom

Tišina nakon oluje
Nekoliko sati kasnije, vrata su se otvorila. Ionescu je izašao, umoran, ali sa osvetljenim licem.

Operacija je bila uspešna. – Pogledao je Anu. – Tvoj brat ima šansu da živi.

Borkan joj je pao iz ruku i srušio se na pod. Novčići su se kotrljali niz hodnik, bombe su letele u različitim pravcima. Ali ona to nije ni primetila. Pojurila je doktoru pred noge, škljocnuvši.

Epilog
Posle nekoliko dana, Matej je već samostalno disao. Ležao je bled, ali svestan. Ana je sedela pored njega, hraneći ga komadom hleba.

Doktor Ionescu je ušao, a deca su ga tako oduševljeno gledala kao da vide Anđela.
– Gospodine doktore… – Ana je podigla svoj mali žeton i pružila mu ga. – To je naknada.

Čovek se nasmešio prvi put posle dužeg vremena.
– Drži ga, Ana. To si ti platila svojim srcem. A srce vredi više od celokupnog novca na svetu.

Hodnik je ponovo mirisao na antiseptik, ali ovaj put je plutalo nešto više — nada.