Svadba Darka i Jelene bila je događaj sezone. Darko, mladi i ambiciozni direktor marketinga, nije štedeo novca. Hotel “Hyatt”, kristalni lusteri, kavijar, i gosti birani po debljini novčanika. Darko je svoj uspeh izgradio u inostranstvu, u Nemačkoj, gde je radio za prestižnu kompaniju, i ovo venčanje je bilo njegova prilika da pokaže svima koliko je daleko dogurao od svog rodnog sela na jugu Srbije.
Međutim, postojao je jedan “detalj” kojeg se Darko stideo – njegov otac, Stojan. Stojan je bio seljak, čovek ispucalih ruku i lica preplanulog od sunca, koji je ceo život proveo na njivi da bi školovao sina. Kada je dobio pozivnicu, Stojan je prodao kravu da bi kupio kartu do Beograda i spremio kovertu za mladence. Obukao je svoje jedino svečano odelo, staro trideset godina, koje je mirisalo na naftalin, a na nogama je imao nove, ali tradicionalne kožne opanke, jer druge cipele nije mogao da nosi zbog otečenih zglobova.
Kada je Stojan ušao u balsku dvoranu, nastao je žamor. Njegova pojava odudarala je od smokinga i svilenih haljina. Izgledao je kao da je zalutao iz drugog veka.
Darko je to video. Krv mu je jurnula u glavu. Ostavio je mladu i goste i besno prišao ocu kod ulaza, pre nego što je ovaj stigao da mu čestita.
čestita.
“Šta radiš to, čoveče?!” prosiktao je Darko, gurajući oca u mračni ugao hodnika. “Rekao sam ti da ti kupujem odelo i cipele! Šta je to na tebi? Opanke?! Na mojoj svadbi?! Ovde su moji poslovni partneri iz Berlina! Ovde je gospodin Vagner, vlasnik mog koncerna! Hoćeš da misle da sam sin prosjaka?”
Stojan je spustio pogled, stežući kovertu u rukama. Glas mu je drhtao. “Sine… cipele me žuljaju, znaš da imam giht… A opanke su nove, ručni rad… Hteo sam da ispoštujem tradiciju…”
“Tradiciju?!” Darko je bio van sebe. “Ovo nije selo, ovo je elita! Smrdiš na naftalin i štalu! Sramotiš me! Ne mogu da dozvolim da mi upropastiš najvažniji dan u životu.”
Darko je oteo kovertu iz očeve ruke. “Evo, uzeću poklon da se ne uvrediš. A sad se okreni i idi. Rezervisao sam ti sobu u motelu na periferiji. Taksista će te odvesti. Ne ulazi u salu. Reći ću da si bolestan.”
Stojanove oči su se napunile suzama. Nije rekao ni reč. Nije se pobunio. Samo je klimnuo glavom, onako kako je to radio celog života kada je trpeo nedaće. Okrenuo se, pognutih leđa, i krenuo ka izlaznim vratima, dok je zvuk njegovih opanaka tiho odzvanjao po mermeru, praćen podsmešljivim pogledima konobara.
Darko je popravio kravatu, udahnuo duboko i vratio se u salu, stavivši lažni osmeh na lice. Prišao je glavnom stolu gde je sedeo gospodin Vagner, stariji Nemac, milijarder i počasni gost. Vagner je bio čovek od malo reči, ali oštrog oka.
“Izvinite na malom prekidu,” rekao je Darko na tečnom nemačkom. “Imao sam mali problem sa… osobljem. Neki lokalni pijanac je zalutao.”
Vagner ga nije gledao. Gledao je ka izlazu, tamo gde je Stojan upravo nestajao kroz rotirajuća vrata. Vagnerovo lice je prebledelo. Naglo je ustao, oborivši stolicu.
“Pijanac?” upitao je Vagner, glasom koji je zaledio Darka. “Taj čovek u opankama… kako se on zove?”
“Molim? Pa… nebitno je… Stojan se zove,” promucao je Darko.
Vagner nije čekao. Potrčao je. Čovek od sedamdeset godina, vlasnik imperije, trčao je kroz salu hotela “Hyatt” kao da mu život zavisi od toga, vičući: “Stojan! Herr Stojan! Halt!”
Gosti su u šoku gledali kako najmoćniji čovek u sali, u svom besprekornom smokingu, trči kroz lobi hotela, obarajući vazu sa cvećem u žurbi. Darko je trčao za njim, crven od stida i zbunjenosti. “Gospodine Vagner! Stanite! To je greška!”
Vagner ga nije slušao. Stigao je do rotirajućih vrata taman kada je Stojan krenuo da izađe na ulicu. Vagner je zgrabio starca za rame. Stojan se trgao, uplašen,
Kada se okrenuo, Stojanove umorne oči su se raširile. Gledao je u Vagnera, trepćući.
“Hans?” prošaputao je Stojan nesigurno.
Vagneru su se oči napunile suzama. Nije rekao ništa. Pred stotinama ljudi koji su se okupili u holu, pred Darkom koji je stajao otvorenih usta, veliki gospodin Vagner je uradio nezamislivo. Pao je na kolena na hladni mermerni pod.
Sagnuo se i prislonio svoje čelo na Stojanovu prašnjavu, kožnu opanku. Zatim ju je poljubio.
U holu je nastao muk. Čuo se samo zvuk kamere nekog fotografa.
Darko je pritrčao. “Gospodine Vagner! Šta to radite?! Pobogu, ustanite, to je moj otac, on je samo seljak…”
Vagner je naglo ustao. Njegovo lice bilo je mokro od suza, ali pogled kojim je streljao Darka bio je hladniji od leda.
“Samo seljak?” zagrmeo je Vagner, tako glasno da je Darko ustuknuo. “Ovaj čovek, kojeg si ti oterao kao psa, veći je gospodin nego što ćeš ti ikada biti!”
Vagner se okrenuo prema gostima i pokazao rukom na Stojana, koji je drhtao.
“Godine 1988., Minhen. Zima. Ja sam bio mladi inženjer, tek završio fakultet, siromašan, radio sam na baušteli da preživim. Desila se nesreća. Skela se srušila. Bio sam zatrpan u ruševini, na minus petnaest stepeni. Svi su pobegli. Svi su mislili da sam mrtav.”
Vagner je stavio ruku na Stojanovo rame.
“Samo jedan čovek se vratio. Kopao je golim rukama tri sata dok su mu prsti krvarili. Izvukao me je. A znate šta je onda uradio? Video je da su moje cipele uništene i da mi se prsti smrzavaju. Skinuo je svoje čizme i dao ih meni. On je hodao bos po snegu dva kilometra do bolnice, noseći mene na leđima. Zbog toga danas ima giht. Zbog toga danas nosi opanke, jer druge cipele ne može da obuje od bolova koje je zaradio spasavajući moj život!”
Darko je prebledeo. Gledao je u oca. Stojan je samo gledao u pod, postiđen tolikom pažnjom. “Ma, Hans… bilo je davno… ko ne bi pomogao…”
“Ti si, Darko, izgradio karijeru hvaleći se mojim imenom,” nastavio je Vagner, glasom punim prezira. “Ali nisi mi rekao da je tvoj otac heroj o kojem pričam svojoj deci trideset godina. Tražio sam ga decenijama. Nisam znao prezime, znao sam samo nadimak ‘Stole’.”
Vagner je prišao Darku i uneo mu se u lice.
“Oterao si ga jer nosi opanke? Te opanke su simbol časti! Tvoje lakovane cipele su simbol ničega. Ti si prazan, Darko. I znaš šta? Tvoj ugovor sa mojom firmom je upravo raskinut. Ne radim sa ljudima koji se stide onih koji su ih stvorili.”
Darko je pao na stolicu, svestan da je upravo izgubio sve – posao, reputaciju i oca.
Vagner se okrenuo Stojanu, uhvatio ga pod ruku kao rođenog brata. “Stole, prijatelju. Nećeš ti u motel. Ideš sa mnom. Moj avion čeka. Vodim te u Nemačku, da te moji unuci upoznaju. I da ti kupim fabriku obuće, ako želiš. Ali prvo… idemo da popijemo tu rakiju o kojoj si mi pričao na skeli.”
Stojan je pogledao sina poslednji put. Nije bilo besa u njegovim očima, samo tuga. “Zbogom, sine. Neka ti je sa srećom ta elita.”
Vagner i Stojan su izašli iz hotela ruku pod ruku, ostavljajući iza sebe luksuznu svadbu koja se pretvorila u parastos jedne karijere. Darko je ostao sam u sali prepunoj ljudi, gledajući u svoje skupe italijanske cipele, shvatajući da su one najjeftinija stvar u toj prostoriji.
Leave a Reply