Kiša je u Beogradu lila kao da se nebo otvorilo, pretvarajući ulice u reke blata i nervoze. Miloš je vozio svoj stari taksi, brišući zamagljena stakla rukavom, nadajući se bar jednoj dobroj vožnji pre kraja smene. Dok je čekao na semaforu u elitnom delu grada, video je scenu koja ga je naterala da stisne volan do bola.
Ispred njega, iz novog, crnog BMW-a, mladić je bukvalno izgurivao staricu napolje. Bila je to baka Stana, sitna žena u vunenom prsluku i gumenim čizmama, koja je u rukama stezala ceger sa teglama ajvara.
“Izlazi, rekao sam!” vikao je mladić, Dejan. “Smrdiš na zapršku! Uništavaš mi kožna sedišta! Šta će reći Iva kad uđe posle tebe?”
Stana je plakala, pokušavajući da se zadrži za vrata. “Ali sine, Dejane, donela sam ti zimnicu… kiša je, ne znam gde je stanica…”
“Baš me briga!” odbrusio je Dejan, istrgnuvši joj ruku sa vrata. “Snađi se! Neću da me sramotiš pred devojkom sa tim seljačkim pričama. Gubi se!” Zalupio je vrata, dao gas i otišao, ostavivši rođenu majku na pljusku, nasred raskrsnice.
Miloš nije mogao da veruje svojim očima. Svirnuo je, ali BMW je već nestao. Video je staricu kako stoji na kiši, potpuno izgubljena, dok su joj suze i kiša kvasile lice. Nije razmišljao ni sekunde. Upalio je sva četiri migavca, zaustavio saobraćaj i istrčao napolje.
“Bako! Uđite! Brzo!” viknuo je, otvarajući joj vrata svog taksija.
Stana je ušla, drhteći kao prut. “Nemam para, sinko,” promucala je. “Sin je trebao da me poveze…”
“Ne trebaju pare, majko,” rekao je Miloš, pojačavajući grejanje. “Gde živite?”
Stana mu je rekla adresu – selo udaljeno trideset kilometara. Miloš je znao da će ga ta vožnja koštati goriva koje jedva ima, ali nije mario. Vozio je polako, slušajući njenu priču. Pričala mu je kako je prodala njivu da kupi Dejanu taj auto. Kako mu je danas donela zimnicu jer je rekao da “nema šta da jede”, a on ju je izbacio kao psa jer je naišla njegova nova devojka.
Kada su stigli pred njenu trošnu kuću, Stana je preturala po cegeru. “Uzmi bar teglu ajvara, sinko. Nemam drugo.”
Miloš se nasmejao, toplim, ljudskim osmehom. “Hvala vam, bako. To vredi više od para.” Uzeo je teglu, pomogao joj da uđe u kuću i sačekao da upali svetlo. Vratio se kući praznih džepova, ali punog srca, ne znajući da je Stana pre spavanja pozvala svog advokata.
Ujutru, Miloša je probudila notifikacija na telefonu. Poruka iz banke.
Miloš je pospano dohvatio telefon. Očekivao je poruku o minusu ili neplaćenom računu za struju. Ali kada je otvorio aplikaciju banke, ispustio je telefon na krevet.
Na njegovom računu stajala je uplata. Ne sto evra. Ne hiljadu. Bila je to cifra od koje mu se zavrtelo u glavi – pedeset hiljada evra.
U opisu transakcije pisalo je samo: “Za gorivo i ljudskost. Advokatska kancelarija Petrović, po nalogu Stanije Jovanović.”
Miloš je mislio da je greška. Odvezao se do sela brže nego ikad. Kada je stigao pred Staninu kuću, zatekao je neverovatan prizor. Ispred one straćare stajao je Dejanov BMW. Dejan je lupao na vrata, vikao, molio.
“Mama! Otvori! Nisam mislio ozbiljno! Iva me je ostavila, mama, trebaš mi!”
Vrata su se otvorila. Na pragu je stajala Stana. Ali nije bila sama. Pored nje je stajao čovek u odelu, advokat.
“Gospodine Dejane,” rekao je advokat mirno. “Vaša majka ne želi da razgovara sa vama. Upravo smo završili prepis imovine.”
Dejan je zinuo. “Kakav prepis? Sve je moje! Ona nema nikog drugog!”
“Imala je vas,” rekla je Stana tiho, gledajući sina očima koje su presušile od suza. “Imala te je kad si bio gladan, kad si bio bolestan, kad si hteo taj auto. A juče… juče na kiši, nisam imala nikoga. Osim jednog taksiste.”
Miloš je izašao iz svog auta. Dejan ga je prepoznao.
“Ti!” viknuo je Dejan. “Ti si je odvezao! Šta si joj uradio, prevarantu?!”
“Spasio ju je od tvoje sramote,” prekinuo ga je advokat. “Gospođa Stana je juče prodala onaj veliki plac pored autoputa. Investitori su ga tražili godinama. Novac je legao jutros.”
Dejanu su kolena klecnula. Znao je koliko taj plac vredi. Milione.
“Mislila sam da tebi dam sve,” nastavila je Stana. “Da ti i ta tvoja Iva imate. Ali ti si me izbacio kao smeće jer smrdim na ajvar. E pa, sine, taj ajvar je kupio ovaj plac.”
Pokazala je na Miloša. “Ovaj čovek me je povezao kad niko nije hteo. Dao mi je ruku kad si mi ti okrenuo leđa. Njemu sam dala deo, da kupi nov auto i da ne brine za decu. A ostatak… ostatak ide u dom za stare, gde ću ja da živim kao gospođa, daleko od tebe.”
Dejan je pao na kolena u blato, hvatajući majčinu suknju. “Mama, ne! Oprosti!”
Stana se izmakla. “Kasno je za ‘mama’, Dejane. Sad sam samo starica koja smrdi na zapršku. Idi.”
Zatvorila je vrata. Miloš je ostao da stoji, gledajući u Dejana koji je plakao u prašini. Shvatio je da novac na njegovom računu nije bio nagrada za vožnju. Bio je nagrada za to što je u svetu punom Dejana, odlučio da bude čovek.
Sin je izbacio majku na kišu zbog devojke, misleći da je starica teret. Nije znao da je ona u tom trenutku u cegeru nosila ne samo ajvar, već i odluku o njegovoj budućnosti. Taksista je stao ne tražeći ništa, a dobio je sve, dok je sin ostao sa praznim rezervoarom i još praznijom dušom.
Leave a Reply