Zima u Sarajevu, pogotovo na Bistriku, zna biti nemilosrdna. Ulice su strme, uske i klizave, a kad magla pritisne krovove, hladnoća se uvlači u svaku poru. Dedo Rasim je živeo sam u jednoj takvoj ulici, u kući koja je pamtila i Austrougarsku. Sa svojih osamdeset godina i teškim išijasom koji mu je “kočio” desnu nogu, Rasim je zimu čekao sa strahom. Njegova deca su bila rasuta po svetu, a on je bio prepušten sebi i komšiluku koji se, činilo mu se, potpuno promenio. Nije više bilo onih starih komšija s kojima se pila kafa; došli su neki novi ljudi, a ulicom su vladali momci u kapuljačama.
Tog sivog utorka, stigao je kamion sa ogrevom. Rasim je teškom mukom uštedeo za tri tone uglja “kreka” i dva metra iscepane bukve. To je bio uslov da preživi do proleća. Ali, vozač kamiona je bio nervozan. “Dedo, nema šanse da uđem u avliju,” vikao je kroz prozor, dok je motor brektao. “Led je, proklizaću, srušiću ti ogradu. Istresam ovo na ulicu, pa ti vidi.” Pre nego što je Rasim stigao da kaže i reč, hidraulika je zašištala i crna lavina uglja, pomešana sa drvima, sručila se nasred ulice, blokirajući prolaz. Kamion je dao gas i nestao u oblaku dima, ostavljajući starca da gleda u tu crnu planinu.
Rasim je stajao na kapiji, oslonjen na štap, dok mu se grč peo uz kičmu. Kako? Kako da on prenese tri hiljade kilograma do šupe koja je bila u dnu dvorišta, niz petnaest klizavih stepenika? Pokušao je. Uzeo je lopatu, zahvatio malo uglja i napravio dva koraka. Oštar bol, poput uboda noža, prostrelio mu je leđa. Lopata mu je ispala iz ruku, a on je jeknuo i uhvatio se za ogradu da ne padne. Shvatio je gorku istinu – on ovo ne može sam. A novca da plati radnike više nije imao. Potrošio je zadnju marku na ugalj.
Preko puta, na zidiću kod stare česme, sedela je grupa lokalnih momaka. Njih petorica. Damir, koga su zvali “Dugi”, bio je najglasniji. Imali su tetovaže na vratu, obrijane glave i skupe trenerke. Slušali su neku agresivnu muziku sa telefona i smejali se promuklo. Rasim ih je uvek izbegavao. U njegovim očima, oni su bili “mangupi”, propalice koje samo traže belaj. Video je kako ga gledaju dok se muči sa lopatom. Činilo mu se da mu se podsmevaju. “Eto,” mislio je Rasim, “sad će da vide da sam nemoćan, pa će mi noćas i ovo malo sirotinje razneti.”
Pao je mrak, gust i hladan. Ulica je opustela. Rasim je morao da ostavi ugalj napolju. Ušao je u kuću, zaključao gornju bravu, pa donju, pa stavio i rezu. Ugasio je svetlo da misle da spava, ali san mu nije dolazio na oči. Ležao je u mraku, pokriven jorganom do brade, i slušao. Čuo je glasove napolju. Čuo je zvuk lopate. Čuo je neka šuškanja i udarce. Srce mu je lupalo kao u zeca. “Kradu,” šaputao je u sebi, stežući brojanicu. “Kradu mi ugalj. Odneće sve. Smrznuću se.” Nije smeo da izađe. Strah je bio jači od njega. Pokrio je glavu jastukom da ne čuje kako ga pljačkaju i molio Boga da bar vrata od kuće ne razvale.
Jutro je svanulo sivo i maglovito, jedno od onih sarajevskih jutara kad se dim iz odžaka meša sa niskim oblacima. Rasim se probudio promrzao. Vatra se u toku noći ugasila, a on nije smeo da ustane da je naloži. Ležao je još neko vreme, gledajući u plafon, bojeći se onoga što ga čeka napolju. U glavi je već vrteo scenario: zvaće policiju, ali šta vredi? Policija će napraviti zapisnik, a on će ostati bez grejanja. S teškim uzdahom, koji je više ličio na jecaj, povukao je jorgan sa sebe i prišao prozoru. Ruka mu je drhtala dok je odmicao tešku, plišanu zavesu. Pogledao je dole na ulicu i noge su mu se odsekle.
Ulica je bila potpuno prazna. Čista kao suza. Na mestu gde je sinoć stajala ona crna planina od tri tone uglja i drva, sada nije bilo ni prašine. Neko je sve počistio. Rasim je osetio kako mu krv udara u glavu. “Opljačkali su me do gole kože!” viknuo je u praznoj sobi. “Sve su odneli! Znao sam! Mangupi jedni bezdušni!” U panici, zaboravivši na bol u leđima i štap koji mu je ostao pored kreveta, izjurio je iz kuće u dvorište, u pidžami i vunenim prsluku. Trčao je prema kapiji, pa se naglo okrenuo prema šupi u dnu dvorišta, tek da vidi jesu li mu barem vrata ostavili čitava.
Stigao je do šupe, zadihan, lica belog kao kreč. Kvaka je bila na mestu. Nije bila razvaljena. To ga je zbunilo. Polako, sa strahom kao da otvara vrata pakla, pritisnuo je kvaku i povukao teška vrata ka sebi. Škripa šarki proparala je jutarnju tišinu. A onda… Rasim je ostao ukopan u mestu. Oči su mu se raširile u neverici, a usta ostala polutvorena. Šupa nije bila prazna. Bila je puna do poslednjeg milimetra. Ali to nije bilo samo nabacano. To je bilo umetničko delo.
Tri tone uglja bile su složene u savršene kocke, zid do zida, kao da su zidari gradili tvrđavu. Svaki komad je bio na svom mestu, maksimalno iskorišćen prostor. S leve strane, drva su bila iscepana na sitne cepanice, spremne za potpalu, i složene u besprekorne redove koji su dosezali do samog plafona. Pod je bio pometen, nigde trunke ugljene prašine. Rasim je gledao te redove, tu neverovatnu količinu truda i rada. Setio se zvukova koje je čuo noćas – to nije bila pljačka, to je bio rad. Teški, crnački rad. Pet sati neprekidnog nošenja i slaganja, u tišini, da ga ne probude.
Prišao je bliže, još uvek ne verujući svojim očima. Na jednoj velikoj cepanici bukve, tačno u visini njegovog lica, bio je zakačen komad papira istrgnut iz školske sveske na kockice. Rasim je skinuo papir drhtavim prstima. Pismo je bilo napisano crnim markerom, krupnim, pomalo nezgrapnim rukopisom: “Dedo Rasime, videli smo da te kičma boli i da ne možeš sam. Nismo hteli da ti smetamo dok si bio napolju jer znamo da se stariji svet plaši nas ‘sa ulice’. Kad si legao, mi smo se organizovali. Sve je unutra, ulica je oprana da se neko ne oklizne. Mirno spavaj i nek ti je toplo. Tvoje komšije sa zidića – Damir, Kenan i ekipa.”
Rasim je spustio papir na grudi i sjeo na stari panj za cepanje drva. Tišina u šupi je odjednom postala glasna. Suze, krupne i vrele, počele su da mu se slivaju niz obraze, kvaseći njegovu sedu bradu. Nije plakao zbog uglja. Plakao je od sramote. Stideo se svake ružne reči koju je u mislima uputio tim momcima. Sudilo im je zbog kapuljača, tetovaža i glasne muzike, a oni su imali srce veće od cele mahale. Dok je on drhtao od straha misleći da su razbojnici, oni su mu u mraku, prljavih ruku i znojavih čela, spasavali zimu. Tog jutra, dedo Rasim nije dobio samo ogrev. Dobio je lekciju koju će pamtiti dok je živ – da se čovek ne meri po onome što nosi na sebi, već po onome što nosi u grudima.
Leave a Reply