Stana je sedela na maloj drvenoj stoličici ispred svoje stare, neomalterisane kuće u planinskom selu i ljuštila krompir. Ruke su joj bile crne od zemlje, ispucale od teškog rada u malinjaku i štali. Svaka bora na njenom licu pričala je priču o žrtvi. Muž joj je poginuo u šumi kad je Jovana imala samo tri godine, i Stana je morala da bude i otac i majka. Prodavala je sir, kajmak, vunu, štedela svaki dinar, samo da njena Jovana ne oseti bedu, da završi škole u gradu i da postane “gopođa”.
I Jovana je postala gospođa. Završila je fakultet, zaposlila se u velikoj firmi u Beogradu i našla bogatog verenika, Marka, čija je porodica posedovala lanac hotela. Stana je bila ponosna, ali je taj ponos imao gorak ukus. Što je Jovana više napredovala, to je ređe dolazila u selo.
Dve nedelje pre svadbe, crni BMW se zaustavio pred Staninom kapijom. Iz njega je izašla Jovana, sređena, u skupom kompletu, pazeći da ne isprlja štikle u blatu. Stana je potrčala da je zagrli, brišući ruke o kecelju. “Jano moja, stigla si! Spremila sam ti pitu…” Jovana se izmakla pre nego što je majka stigla da je dotakne. “Nemoj, mama, prljava si. Imam važan razgovor s tobom.”
Ušle su u kuću koja je mirisala na dim i sušeno meso. Jovana nije htela ni da sedne. “Slušaj,” počela je hladno. “Markovi roditelji su elita. To su ljudi koji piju vina od hiljadu evra i letuju na Maldivima. Svadba će biti u najluksuznijem restoranu.” Stana je klimnula glavom, osmehujući se. “Znam, sine. Spremila sam ja moju svečanu haljinu, onu crnu što čuvam za posebne prilike. I oprala sam opanke.”
Jovana je prevrnula očima. “Opanke? Mama, da li si ti normalna? Ne možeš takva da dođeš tamo! Sramota me je. Tvoje ruke… tvoji zubi… tvoj govor. Ti pripadaš ovde, među kravama, a ne među diplomatama.” Stana je prebledela. Srce joj se steglo. “Ali, sine… ja sam ti majka. Ja sam te odgajila.”
odgajila.”
1 čaša prije spavanja i izgubit ćete 15 kg za 17 dana
Keto Tea
Ne dirajte papilome. Da biste ih potpuno osušili, uradite ovo
Parazol
Jedna žlica prije spavanja izbacit će sve parazite tijekom noći!
Parazol
“Baš zato,” presekla je Jovana. “Ako me voliš, nećeš doći. Rekla sam Marku i njegovima da si bolesna i da ne možeš da putuješ. Zapravo… rekla sam im da si malo senilna. Bolje tako nego da me brukaš pred elitom. Poslaću ti slike.” Jovana se okrenula i izašla. Ostavila je majku usred kuhinje, kao staru krpu koja više nikome ne treba. Stana nije plakala. Bol je bio prevelik za suze. Samo je sela i gledala u svoje žuljave dlanove koji su izgradili Jovaninu budućnost.
Došao je dan svadbe. Restoran je bio kao iz bajke – beli šatori, kristalni lusteri, stotine zvanica u svilu i kadi fi. Muzika je svirala, konobari su služili šampanjac. Jovana je blistala u venčanici od čipke, smejući se lažnim osmehom, dok je Marko, naočit momak, primao čestitke.
Ali, iza visoke kovane ograde restorana, sakrivena iza jednog starog hrasta, stajala je Stana. Nije mogla da izdrži. Morala je da vidi svoje dete. Obukla je tu svoju crnu haljinu, stavila čistu maramu i došla autobusom, a onda pešačila tri kilometra. Stajala je u blatu, držeći se za hladne šipke ograde, i gledala kako njena ćerka igra prvi ples. Suze su joj se slivale niz obraze. Nije htela da smeta. Samo je htela da vidi.U jednom trenutku, Marko, koji je igrao sa Jovanom, pogledao je ka ogradi. Nešto mu je privuklo pažnju. Video je staricu sa maramom kako briše suze i gleda ih sa tolikom ljubavlju i tugom da ga je proželo do kostiju. Marko je stao. Pustio je Jovanu. “Marko, šta ti je? Muzika svira!” rekla je Jovana nervozno.
Marko nije odgovorio. Gledao je u staricu. Te oči… te ruke koje su se grčevito držale za ogradu… Odjednom, sećanje mu se vratilo. Sećanje iz detinjstva, kada je kao dečak zalutao u planini tokom ekskurzije, gladan i promrzao, i kada ga je jedna žena našla, uvela u svoju siromašnu kuću, pokrila vunenim ćebetom i nahranila toplim kačamakom dok nisu došli spasioci.
Marko je prebledeo. “Stani!” viknuo je orkestru. “Gasi muziku!” Jovana je zgrabila Marka za ruku. “Jesi li poludeo? Šta radiš?” Marko se otrgao. “Lažeš me, Jovana. Rekla si da ti je majka bolesna i senilna. Rekla si da ne može da hoda.” “Pa… jeste! Ne znam ko je ono tamo!” slagala je Jovana, pocrvenevši.
Marko je nije slušao. Preskočio je cvetne aranžmane i potrčao preko savršenog travnjaka, pravo ka ogradi, pravo ka blatu gde je stajala “sramota” njegove žene.
Marko je stigao do ograde. Cipele od hiljadu evra su mu propale u blato, ali nije mario. Stana je pokušala da se sakrije, da pokrije lice onom starom maramom, drhteći od srama. “Idite, gospodine… molim vas… sramota je,” mrmljala je Stana, spuštajući pogled ka zemlji. “Samo sam htela da vidim moju Janu…”
Marko je nije poslušao. Uhvatio je njene grube, crne ruke kroz rešetke ograde. Te ruke su bile hladne kao led. “Bako Stano?” rekao je Marko drhtavim glasom. “Jeste li to vi? Ne prepoznajete me?” Stana je podigla pogled. U suzama je pokušala da fokusira lice mladoženje. “Ja sam onaj mali Marko… onaj izviđač što se izgubio na Tari pre 15 godina. Onaj koga ste našli u snegu, uneli u kuću i dali mu vunu da se ugreje. Onaj koga ste hranili kačamakom dva dana dok me nisu našli.”Stana je zinula. “Mali Marko? Ono siroče što je plakalo za majkom?” Marko je klimnuo glavom, a suze su mu krenule. “Vi ste mi spasili život, Stano. Moji roditelji su vas tražili godinama da vam se zahvale, ali vi ste se odselili, niko nije znao gde ste. A sad… sad saznajem da ste vi majka moje žene?”
U tom trenutku, do ograde je dotrčala Jovana. Bila je bleda kao krpa. Gosti su se okupili okolo, šapućući. “Marko, šta radiš s tom prosjakinjom?” siktala je Jovana. “Ulazi unutra, upropastićeš nam snimak!”
Marko se okrenuo ka Jovani. Pogled mu je bio leden. “Prosjakinja? Jovana, ova žena mi je spasila život. Ova žena je tvoja majka! Rekla si mi da je bolesna? Da je senilna? Lagala si me! Stidiš se žene koja je svojim rukama izgradila tvoj život?”
Jovana je zanemela. Svi su gledali u nju. Tišina je bila neprijatna. Marko je otvorio kapiju. Uzeo je Stanu pod ruku, onako blatnjavu, u gumenim opancima i starom kaputu. “Ulazite, Stano. Vi nećete stajati u blatu. Vi ćete sedeti na čelu stola.”
Uveo ju je u svečanu salu. Konobari su se sklanjali. Marko je odveo Stanu do glavnog stola, pomerio Jovaninu stolicu i posadio staricu tu. “Konobar!” viknuo je Marko. “Najbolje vino za ovu damu. I donesi joj šta god želi da jede.”
Stana je plakala, ne verujući šta se dešava. Gledala je u Jovanu, koja je stajala sa strane, postiđena, crvena u licu. “Oprosti joj, sine,” rekla je Stana tiho Marku. “Mlada je… luda je… nije ona loša, samo ju je grad poneo.”Marko je poljubio Staninu ruku, onu žuljavu, crnu ruku. “Vama opraštam sve, Stano. A Jovana… ona će morati mnogo da nauči od vas o tome šta znači biti čovek. Jer, vidite, gospodo,” obratio se Marko gostima, “ove ruke su možda prljave od zemlje, ali obraz ove žene je čistiji od svih nas ovde.”
Svadba se nastavila, ali drugačije. Jovana je provela veče sedeći pored majke, držeći je za ruku, tražeći oproštaj. Marko je te večeri naučio lekciju koju novac ne može da plati – da se plemstvo ne nosi u krvi, nego u duši. A Stana? Stana je prvi put u životu bila prava “gospođa”, baš onako kako je zaslužila.
Leave a Reply