Baka Ruža je provela pola svog života na toj pijaci. Imala je malu tezgu na samom kraju, gde je promaja najjače tukla. Prodavala je ono što su njene stare, reumatične ruke isplele – vunene čarape, kape i šalove. Nije zarađivala mnogo, tek toliko da plati struju i kupi lekove, ali nikada se nije žalila. “Ima i gorih sudbina,” govorila je.
Jednog ledenog decembarskog jutra, pijaca je bila gotovo prazna. Svi su žurili kućama. Ruža je pakovala svoju robu kada je čula tiho jecanje. Iza gomile gajbica stajala je mlada devojka, ne starija od 20 godina. Bila je obučena u tanku jaknu, tresla se od hladnoće kao prut, a lice joj je bilo modro. Plakala je jer joj je neko upravo ukrao novčanik sa poslednjim parama za autobus do studentskog doma u drugom gradu.
Ruža je prišla devojci. Videla je da dete nema ni rukavice, a noge su joj bile mokre u plitkim patikama.
“Šta je bilo, ćerko? Što plačeš na ovom mrazu?” pitala je Ruža.
Devojka je jedva progovorila kroz suze. “Ukrali su mi sve… Nemam kako kući… Smrzla sam se…”
Ruža nije oklevala ni sekund. Vratila se do svoje tezge i uzela najbolji par debelih vunenih čarape sa šarom, one koje je čuvala za “specijalnu mušteriju”, i jedan debeli šal.
“Sedi ovde na moju stolicu,” naredila je blago Ruža. Skinula je devojci mokre patike i navukla joj tople, vunene čarape. “Ovo će te ugrejati. A evo ti i šal.”
Zatim je Ruža izvadila iz nedara svoju platnenu maramicu u kojoj je čuvala pazar tog dana. Bilo je tu malo novca, ali sve što je imala, gurnula je devojci u ruku.
“Ali bako… ja vam ne mogu vratiti… ovo je vama sve…” plakala je devojka.
“Ništa ti meni ne vraćaj,” nasmešila se Ruža, brišući joj suze grubim palcem. “Ti samo uči školu i budi dobar čovek. To je meni plata. Ajde sad, trči na autobus da ti ne pobegne.”
Devojka ju je zagrlila snažno, zapamtivši te tople, staračke oči zauvek, i otrčala.
Prošlo je 15 godina. Ruža je onemoćala. Jedne noći joj je pozlilo. Komšije su pozvale hitnu pomoć. Odvezli su je u veliku gradsku bolnicu. Ali, nastao je problem. Ruža nije imala overenu knjižicu, a sistem je pokazivao da operacija koja joj treba hitno košta mnogo. Mladi lekar na prijemu je bio nervozan.
“Bako, bez osiguranja ili depozita ne možemo da vas primimo na ovo odeljenje. Takva su pravila,” rekao je, gledajući u papire.
Ruža je ležala na nosilima, teško dišući. “Sine, nemam ja para… pusti me da umrem kući, neću da vam smetam…”
Tada se niz hodnik začuo zvuk potpetica koje su žurile. “Ko to neće da primi pacijenta?!” odjeknuo je strog ženski glas.
Bila je to nova direktorka bolnice, doktorka Jelena, koja je retko silazila u hitni prijem. Svi su se ukočili. Jelena je prišla nosilima, pogledala karton, a zatim pogledala lice starice.
Jelena se nagnula nad nosila. Ispod kiseoničke maske i naboranog lica, prepoznala je te iste blage oči koje su je pre 15 godina gledale s ljubavlju na onoj ledenoj pijaci. Jelena je pogledala u bakine noge – na njima su bile stare, krpljene, ali čiste vunene čarape. Iste one šare koje Jelena nikada nije zaboravila.
Suze su navrle na oči “čeličnoj” direktorki. Uhvatila je Ružinu hladnu ruku i prislonila je na svoj obraz.
“Doktore,” rekla je Jelena drhtavim glasom, ne skidajući pogled sa starice. “Ova žena se ne prima na opšte odeljenje. Spremite VIP apartman. Odmah zovite kardiologa, najboljeg kojeg imamo. Sve troškove pišite na moj lični račun.”
Mladi lekar je zinuo. “Ali direktorka… pravila…”
“Pravila?!” vrisnula je Jelena, okrećući se prema njemu sa suzama u očima. “Ova žena mi je spasila život kad nisam imala ništa! Dala mi je poslednji dinar i skinula čarape sa svoje tezge da se ja ne smrznem! Da nije bilo nje, ja danas ne bih završila fakultet, ne bih bila ovde!”
Jelena se ponovo okrenula Ruži, koja ju je gledala zbunjeno, boreći se za dah. Jelena je nežno sklonila masku na trenutak.
“Bako Ružo,” šapnula je. “Ne prepoznajete me? Ja sam ona devojka sa pijace. Ona što je plakala jer su joj ukrali novčanik. Vi ste me obuli. Vi ste me nahranili.”
Ružine oči su se raširile. Osmeh, slab ali topao, pojavio se na njenom licu. “Jelena? Dete moje… postala si gospodđa… znala sam…”
“Postala sam lekar, bako. Zbog vas,” jecala je Jelena, ljubeći joj ruku. “Tada ste vi spasili mene. Sad je red da ja spasim vas. Ne brinite za pare. Vaš račun je plaćen pre 15 godina, onog dana na minus deset.”
Celo osoblje hitne pomoći je plakalo. Ruža je operisana te noći i dobila je negu kakvu dobijaju predsednici država. Jelena je danima sedela pored njenog kreveta, držeći je za ruku.
Kada je Ruža ozdravila, Jelena joj nije dala da se vrati u hladnu kuću. Uzela ju je kod sebe. Baka Ruža je provela ostatak života u toplom, pleteći čarape za Jeleninu decu, dokazujući da se dobrota, kao i oni vuneni konci, uvek na kraju poveže u savršen krug.
Leave a Reply