Restoran “Imperija” bio je statusni simbol u centru Beograda, mesto gde su se parkirali najskuplji automobili i gde se flaša vina plaćala kao prosečna plata. Vlasnik, Bojan, bio je čovek koji je svoj uspeh izgradio na imidžu nedodirljivosti. Uvek u savršenom odelu, sa tompusom u ruci, Bojan je smatrao da siromaštvo nije nesreća, već nedostatak ambicije. Njegova terasa bila je rezervisana za elitu, a svaki “uljez” bio je brzo i tiho uklonjen od strane obezbeđenja.
Tog sunčanog popodneva, gužva je bila na vrhuncu. Između stolova se provlačio Pavle, dečak od dvanaest godina, mršav i bledožut, noseći pletenu korpu punu ruža umotanih u celofan. Pavle nije prosio; on je radio. Njegova majka je ležala kod kuće sa slomljenom nogom, a otac ih je napustio pre dve godine. Pavle je prodavao cveće da bi platio kiriju i kupio lekove protiv bolova.
Prišao je jednom stolu gde je sedeo mladi par. “Ruža za damu?” upitao je tiho, sa nadom u očima.
Bojan je to video sa ulaza. Crvenilo mu je udarilo u lice. “Šta taj mali radi ovde?” prosiktao je. “Rekao sam stotinu puta da ne puštate prosjake! Kvari mi ugled! Moji gosti ne žele da gledaju bedu dok jedu tartufe!”
Bojan je uleteo među stolove, zgrabio Pavla za rame i grubo ga povukao unazad. Pavle je ispustio korpu. Ruže su se rasule po podu.
“Kupi to i gubi se!” vikao je Bojan, dok su gosti gledali u tišini. “Ovo nije pijaca! Ako te vidim još jednom blizu moje bašte, zvaću policiju da te vode u dom! Marš napolje!”
Pavle je drhtavim rukama pokupio cveće. Oči su mu bile pune suza, ali nije rekao ništa. Samo je pogledao Bojana pogledom koji je bio stariji od njegovih godina, pun tuge i nerazumevanja. “Izvinite, gospodine,” šapnuo je i istrčao na ulicu.
Bojan je otresao ruke, kao da je dodirnuo nešto prljavo. “Sramota,” rekao je konobarima. “Sledeći put kad pustite ovakve unutra, svi letite s posla.”
Sat vremena kasnije, Bojan je seo u svoj sportski automobil. Bio je nervozan, kasnio je na sastanak. Vozio je brzo, prebrzo, kroz gradsku gužvu, nervirajući se zbog sporih vozača. Na jednoj raskrsnici, dok je pokušavao da prođe na žuto, kamion iz sporedne ulice je izleteo.
Bojan je naglo skrenuo da izbegne direktan sudar. Njegov auto se zaneo, preleteo preko ivičnjaka i svom silinom udario u betonski stub ulične rasvete. Udarac je bio strahovit. Hauba se zgužvala kao papir, staklo je prsnulo na sve strane, a dim je počeo da kulja iz motora.
Bojan je bio priklješten. Vazdušni jastuk ga je udario u lice, bio je ošamućen, a noga mu je bila zaglavljena ispod komandne table. Kroz maglu svesti, čuo je ljude. Čuo je glasove.
“Vidi ovo! Kakav sudar!” vikao je neko. “Snimaj, snimaj! Ovo ide na TikTok!”
Bojan je otvorio oči. Kroz razbijenu šoferšajbnu video je gomilu ljudi. Stajali su na trotoaru, držali telefone uperene u njega i snimali. Niko nije prilazio. Niko nije zvao pomoć. Svi su samo gledali spektakl, čekajući da vide hoće li auto eksplodirati. Bojan je pokušao da vikne, ali glas mu je bio slab. Dim je postajao sve gušći. Osetio je miris benzina.
Dim u kabini postao je nepodnošljiv. Bojan je kašljao, oči su mu suzile. Kroz poluzatvorene kapke video je kako se jedan mladić približava autu, ali ne da pomogne, već da bolje kadrira snimak za Instagram. “Imaš li aparat za gašenje?” čuo je nečiji glas, ali odgovor je bio smeh. Niko nije hteo da uprlja ruke.
Tada se masa razdvojila. Neko se probijao laktovima, vičući: “Pustite me! Pomerite se!”
Nije to bio vatrogasac. Nije bio policajac. Bio je to Pavle. Dečak koga je Bojan pre sat vremena izbacio iz restorana kao psa. Pavle je bacio svoju korpu sa ružama na trotoar i potrčao ka dimu, dok su mu odrasli vikali: “Stani, mali, eksplodiraće!”
Pavle ih nije slušao. Bio je mali i brz. Provukao se kroz razbijeni prozor na suvozačevoj strani, jer su vozačeva vrata bila zaglavljena. Ušao je u dim.
“Čiko!” vikao je Pavle, gušeći se. “Čujete li me? Moramo napolje!”
Bojan je jedva klimnuo glavom. “Noga… zaglavljena…” prostenjao je.
Pavle se zavukao ispod volana. Njegove male ruke su napipale papučicu gasa koja je priklještila Bojanovo stopalo. Vukao je, cimao plastiku svom snagom, ne mareći za vrelinu motora koja je zračila kroz tablu. “Još malo!” vikao je dečak.
Uspeo je. Noga je bila slobodna. “Sad!” viknuo je Pavle. Uhvatio je Bojana za kragnu skupog sakoa i počeo da vuče. Bojan je, gonjen adrenalinom, uspeo da se pomeri. Uz Pavlovu pomoć, izvukao se kroz suvozačeva vrata i srušio se na asfalt, nekoliko metara od auta.
Samo trideset sekundi kasnije, motor je planuo. Vatra je progutala prednji deo vozila. Da je ostao unutra još minut, bio bi mrtav.
Hitna pomoć je stigla. Dok su Bojana stavljali na nosila, on je tražio pogledom svog spasioca. Video je Pavla kako sedi na ivičnjaku, garavog lica, držeći se za opečenu ruku. Pored njega je bila pregažena korpa sa ružama – masa ju je izgazila dok je snimala požar.
“Mali!” pozvao je Bojan promuklo.
Pavle je prišao, uplašen. “Izvinite, čiko… isprljao sam vam sako…”
Bojan je zaplakao. Pred svim tim ljudima koji su sada spuštali telefone, postiđeni, vlasnik “Imperije” je uhvatio prljavu ruku cvećara i prislonio je na svoj obraz.
“Ti si mi isprljao sako,” rekao je Bojan drhtavim glasom, “ali si mi očistio dušu. Ovi ljudi…” pogledao je okolo sa prezirom, “…oni su me gledali kako gorim. Ti si jedini ušao u vatru. Ti, koga sam ja oterao.”
Sutradan, restoran “Imperija” nije radio. Na vratima je stajao natpis: “Renoviranje”. Ali nije se renovirao enterijer. Renoviro se Bojanov život.
Otišao je u bolnicu, pa kod Pavla kući. Zatekao je bedu o kojoj nije ni sanjao. Pavlova majka je plakala od sreće kada je videla sina živog. Bojan je tada dao reč.
Platio je lečenje Pavlove majke u najboljoj klinici. Otplatio im je dugove. Ali najvažnije, Pavle više nije prodavao cveće na ulici. Bojan mu je platio školovanje i otvorio štedni račun na njegovo ime. Svakog vikenda, Pavle i njegova majka bili su počasni gosti u restoranu, za onim istim stolom sa kojeg su nekada bili oterani.
Vlasnik restorana je oterao dečaka jer mu je “kvario ugled”, misleći da ugled čine skupa odela i čist pod. U smrskanom autu, dok je gledao smrti u oči, shvatio je da ugled ne vredi ništa ako nemaš ruku koja će te izvući iz vatre. A ta ruka je bila mala, prljava i pripadala je nekome ko je imao svako pravo da ga pusti da izgori.
Leave a Reply