Stefan je imao glas anđela, glas koji je mogao da natera i kamen da zaplače. U malom stanu na periferiji grada, gde je živeo sa samohranom majkom koja je radila dva posla da bi platila kiriju, pesma je bila jedina besplatna radost. Kada je škola najavila veliku godišnju priredbu, Stefan je bio presrećan jer je dobio glavnu solo tačku. Vežbao je danima, njegova majka je slušala sa suzama u očima, ponosna što njen sin ima dar koji siromaštvo ne može da oduzme.
Ali, nedelju dana pre nastupa, učiteljica Vesna je postavila uslov. “Za hor je obavezna uniforma,” rekla je strogo. “Bele košulje, tamne pantalone i, naglašavam, potpuno nove, bele svečane cipele. Ne želim da vidim stare patike na bini. Kvarite mi estetiku.”
Stefan je došao kući pognute glave. Njegova majka je cele noći plakala tiho u kuhinji, brojeći sitniš. Nisu imali novca za nove cipele. Sutradan je pokušala nemoguće – uzela je Stefanove stare, izlizane teget patike i prefarbala ih belom temperom. Iz daleka su izgledale pristojno, ali izbliza se videlo da su to stare, krpljene patike prekrivene slojem ispucale farbe.
Na generalnoj probi, učiteljica Vesna je odmah primetila prevaru. Zaustavila je muziku usred Stefanove pesme. Prišla mu je, pogledala u njegove noge sa gađenjem i pred celim horom rekla: “Stefane, šta je to na tvojim nogama? Rekla sam bele cipele, a ne ovo ruglo. Misliš da sam glupa?”
Stefan je pocrveneo od stida, suze su mu krenule. “Učiteljice, nemamo za druge… mama je probala da ih sredi…”
“To nije moj problem,” presekla ga je Vesna hladno. “Ova škola ima reputaciju. Ne možeš na binu u smeću. Tvoju solo tačku će pevati Marko. On ima pristojne roditelje koji su mu kupili šta treba. Ti možeš da stojiš u zadnjem redu, iza zavese, da se ne vidiš.”
Stefan je taj dan preplakao u školskom toaletu. Njegov san je bio slomljen ne zbog nedostatka talenta, već zbog nedostatka novca. Na dan priredbe, došao je u školu, ali nije hteo da izađe iz svlačionice. Dok su druga deca u novim cipelama uzbuđeno čekala svoj red, Stefan je sedeo na klupi u uglu, gledajući u svoje prefarbane patike, osećajući se kao najbezvrednije biće na svetu. Nije znao da se u sali upravo dešava nešto što će promeniti sve.
Sala je bila prepuna roditelja, blicevi su sevali, a u prvom redu sedeo je specijalan gost – Nikola, najpoznatiji pop pevač u zemlji, koji je nekada pohađao tu istu školu. Učiteljica Vesna je blistala od ponosa, gurajući malog Marka, dečaka u skupom odelu, prema mikrofonu. “Ovo je naš solista,” rekla je Vesna, nameštajući frizuru. “On je primer naše škole.”
Ali Nikola nije gledao u Marka. Njegov pogled je lutao po bini, pa po sali. “Čuo sam nekoga,” rekao je Nikola, prekidajući učiteljicu. “Dok sam ulazio na zadnji ulaz, čuo sam glas iz svlačionice. Neko je pevao moju pesmu. Ali to nije bio ovaj dečak.”
Vesna se kiselo nasmejala. “Ah, to. To je verovatno Stefan. On je… on nije spreman za binu. Ima problema sa… uniformom.”
“Problema sa uniformom?” Nikola je podigao obrvu. “Gde je on?”
Ne čekajući odgovor, slavni pevač je ustao i krenuo ka svlačionici. Vesna je potrčala za njim, panično pokušavajući da ga zaustavi. “Gospodine, tamo je prljavo, nemojte…”
Nikola je otvorio vrata. U polumraku, na klupi, sedeo je Stefan. Kada je video zvezdu sa televizije, dečak je skočio, pokušavajući da sakrije svoje noge ispod klupe. Stid mu je goreo na licu.
Nikola je ušao i zatvorio vrata pred Vesninim nosom. Prišao je dečaku i čučnuo.
“Ti si taj koji peva?” pitao je Nikola.
Stefan je klimnuo glavom, oborenog pogleda. “Izvinite. Nisam hteo da smetam. Ja ne smem na binu.”
“Zašto?”
Stefan je polako izvukao nogu. Pokazao je patiku. Plava boja je probijala kroz loš sloj bele tempere koja je počela da puca. “Zato što nemam bele cipele. Mama je probala da ih ofarba, ali… ružne su. Učiteljica kaže da kvarim ugled.”
Nikola je dugo gledao u te patike. Zatim je pogledao u svoje, italijanske, kožne cipele. Počeo je da ih odvezuje.
“Znaš šta, Stefane,” rekao je Nikola, izuvajući se. “Meni su ove moje ionako tesne. A tvoje mi izgledaju baš kao one u kojima sam ja prvi put nastupao. Hoćemo li da se menjamo?”
Stefan je zinuo. “Ali… vaše su skupe…”
“Nisu skuplje od tvog glasa,” namignuo mu je pevač. “Obuj moje. A ja ću tvoje. I idemo tamo da im pokažemo šta je prava muzika.”
Pet minuta kasnije, zavesa se podigla. Vesna je najavila “specijalno iznenađenje”, očekujući da Nikola peva sam. Ali na binu su izašli Nikola i Stefan. Stefan je nosio prevelike, sjajne cipele, a Nikola… velika zvezda je nosila male, iscepane, temperom ofarbane patike, gazeći pete jer nije mogao da ih obuje.
U sali je nastao tajac. A onda je Stefan zapevao. Njegov glas, čist i moćan, ispunio je svaki kutak dvorane. Nikola mu se pridružio u refrenu. Bila je to magija. Ljudi su plakali. Stefanova majka, koja je stajala u dnu sale jer je mislila da njen sin ne nastupa, jecala je od sreće.
Kada su završili, aplauz je trajao deset minuta. Nikola je podigao Stefanovu ruku. Zatim je uzeo mikrofon i pokazao na svoje noge.
“Vidite ove patike?” rekao je Nikola publici, dok je Vesna u uglu bine htela da nestane. “Ovo su najlepše cipele koje sam ikada nosio. Jer ih je farbala majka koja voli svog sina, a nosio ih je dečak koji peva dušom. Onaj ko misli da je ovo ‘sramota’, ne zaslužuje da sluša muziku.”
Te večeri, Stefan je postao zvezda. Ne zbog cipela, već uprkos njima. Učiteljica Vesna nikada više nije komentarisala ničiju odeću, jer je naučila lekciju koju je Nikola ispisao na podijumu – da se sjaj zvezde ne meri onim što gazi, već onim što nosi u sebi.
Leave a Reply